U TRI I DVADESET DVA MINUTA

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Više ne verujem u boga

Za mene ne postoji ni nebo ni pakao

A kada bi pakla i bilo, ne bi plakao

Ne bojim ga se, ne bojim se nikoga

Jer ne može biti gore od onih časova koje sam proživeo u sebi unutra

Onog dana od mraka do jutra

Zamislite jednu malu sobu

Izloženu vrelom žaru sunčeve pege

Sve užareniju od podnevne žege

Malu sobu, malu, kao da si u grobu

S jednim krevetom, s jednom stolicom i s jednim rasklimanim stolom

Jedan čovek sam sa svojim bolom

Na tom stolu je sat samo

I revolver, jedan čovek se češe po bradi

Čovek koji ništa već dugo ne radi

Samo netremice gleda u taj sat tamo

Čovek koji ne pije, ne jede, ne puši i ne miče se, koji samo sedi i gleda

U kazaljke na satu, neprestano, beda

Puna tri časa netremice gleda

U beli krug bročanika i na kazaljku malu

Koja se kuckajući obrće na astalu

Tako prolazi noć u iščekivanju izgleda

Ali u iščekivanju kao što se čini besmislenom, životinjskom, u senci mraka

Sa pravom upornošću nekog ludaka

Neću više da vam opisujem ljudi

To se ne da opisat, sam ne razumem više

Kako to može čovek da opiše

Ili da sam doživi a da skroz ne poludi

U tri sata i dvadeset dva minuta, pogled mi je bio uprt u sat, ne znam tačno

Ali u maloj sobi je bilo tako mračno

Skičim, skočim kao tigar, mahnito skočim

Neko je zakucao na vrata konačno

Ne stignem ni da protrljam oči

Otvorim vrata, pogledam nebo, oblačno

Čini mi se da će kiša ili se varam, oblaci prolaze, a pred vratima nema nikog

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting