U kavezu ovom nigde nema vrata. Ni rešetki nema. Ali kavez postoji. Tu u mrklom mraku igraju senke, Svoju podlu igru koja nas zavede. Živim u kavezu, Dan me okovao I svima ovde slomljena su krila. Možda je zato duša oslepela, Od tame u telu u kojem se krije. Odavde niko izašao nije. Ili o tome priče ne postoje. Bez krila iz kaveza izaći ne smeš, Ona nikad zaceliti neće.
Oznaka: tama
Bašta
Ja sam samo posmatrač sveta koji cveta u mojoj glavi I stvaran sam koliko i svaki cvet u toj bašti Ništa manje i ništa više Od cveta koji raste,miriše i vene Od cveta koji živi samo u mašti I kojeg niko ubrati neće.
Bol
Negdje između sna i jave, čuše je. Čuše njen urlik, njeno zavijanje – poziv. Ćutiše oni njenu bol, grozomornu bol, Prolaziše im kroz tijela kao da je njihova, U naletima grčevitim, Stežuć’ im se oko srca, poput užarenih obruča. Sad već potpuno budni, ujediniše se, Stavivši svoja srca uz njeno – postadoše jedno, Bol se povlačiti stade, tamu pobjediše svjetlost.