Oznaka: ljubavna poezja

Zašto te sanjam, zašto te živim, odgovor ne znam, samo se divim kako si lepa, mila i slatka, duša predobra,nežna i glatka i moja si samo, to iskreno znaš. Možda ne sanjam, možda ne živim, ti zvezdu gledaš a vidiš mene, ti samo tražiš da mene i tebe radosne nadješ i ljubav nam daš. Možda ja jesam, možda i nisam, al’ jesi ti sreća, najmila moja, i voli zvezdu i ljubi mene, sve reči hvale iz noći snene čuvaj i uzmi i miluj mene, mila moja, za uvek, za nas.…

Visoki toranj u planini stoji portir na ulazu posete broji i kad se uspnem, ljudi su stali sa platforme gledaju, svi su nam mali, daleka vozila, daleki ljudi, al’ ja samo ćutim, niko se čudi što tebe vidim na putu onom tada dalekim, tada sa bolom, a sada veselu, na putu srećnu, i pružaš mi ruke uz pesmu nežnu, greješ mi srce, dodiruješ duše, boli kod mene sasvim se ruše, pa čak na tornju osećam tebe, snagu što zračiš da lečiš mene, mila najmila i draga moja. Sići ću jednom…

Na peronu čekam minutu stotu a tmine sviraju poslednju notu one iz prošlosti zaborava zapisanu simfoniju boli i tuge u tvome životu, al’ više neće, tebe ja ne dam, sreća od sada, ja tako znam, i neka traje i neka bude, i neka dana, zore nek’ rude, i sada i posle, ovde il’ tamo, uvek smo tihi zagrljaj vetra i njišemo zanosno po ivici spektra svetlosti prizme, razlaganja boja, osećam davno, samo si moja, uz lepote duše ljubavnih nada, po zamisli tada, baš tako sada, tebe, mila moja… Sad čekam…

Nisu sastanci samo radi rastanka u našim gradovima, na našim livadama, na stazama traženja naših uspomena i divnim našim rečnim obalama, sa tobom samo, uvek mi neznanoj, sa tvojom dobrotom, večno mi novom, već ljubav caruje našim stalnostima, pa onda ti kažem, istinski samo, i sastanak i rastanak, ovde il’ tamo, deo je ljubavi, java svih snova, lek dodira duše, lepota nova, to što razume sva vernost tvoja, mila moja… (Bgd, 29.Jun 2017)

Ja sedim sad sam na klupi života ne vidim kiše, sunce, noći i dane, i ponekad čekam zora da svane, i ponekad čekam leta u zimi da tebe donesu, ljubavi moja, pa žedan tad vode da se napijem sa izvora ljubavi i tvoje lepote, pa popnem se onda na vrhe planine i puteve gledam i pruge nadgledam, ne bih li tebe video tamo, ne bih li tebe doveo vamo, na klupu čekanja, na klupu života, da tvoju ljubav i moju ljubav sklopim u nama i čuvam za nas. Znam te…

Upij me sasvim u mirise kože, oseti me onda u porama duše, približi sudbinu isped samog mene, položi me na oltar zadovoljstva tvoga i tamo mi budi voda sa izvora da blizinu pijem kad daljina nema i tvoja da budem blizina daljine, pa ljubav nek pruži cvetne livade, one dosanjane, o nama, za nas, za odmore duše, za umore tela, te daljine od nekad, blizine za sad. (Bgd, 11. Jun 2017)

U želji za tobom ja molim svanuća Ne znam čuvati tvoje uzdahe, Daljina me nije ništa primirila, Ne umem više pronaći snage Tebe milosnu na grudi da privijem I volim i pijem te previše nežno Samo tamo, na ležaju sudbine, Kod čekanja tvoje sreće jedine, Pa molim onda za svaki dan U mom srcu da budeš najdraži san, Ta lepota žive jedine nežne.                                                (Bgd, 07. Jun 2017)

Znam da i ti hoćeš zvezde na livadi, rosom da umivaš umorno lice, znam da hoćeš život da živiš, pa onda pretvori trenutak takav u vreme pamćenja, moja lepotice, narosi se rosom ljubavi moje, nadživi želje i moje i tvoje, stisni me nežno u željama jakim, ljubi mene i nauči da volim isto k’o ti, uvek k’o ti, tamo, na livadi zvezdama punoj, na istini čekanja dugoj, nauči i mene, baš upravo tamo, mene, života tvog, najzad, onamo, na livadi tvoga života, ja samo… (Bgd, 02.Jun 2017)

Neću da pomeram veliku uspomenu što tebe sad zove, što tebe sad čeka, hoću da osetim najdražu promenu moga života i postojanja, da tebe nosim zvezdama sanja, novih vidika, najvećih nadanja, ti, zvezdo najsvetla moga života, od onih još nežnih vremena poznanja duše najdivnih, najlepših snova, ovde od juče, danas i sutra, još čekam ja… (Bgd, 02.Jun 2017)

Tada, travka podrhtava nežnim povetarcem onim što duše nam seća je milovana, a jedna je, sama, tamo na proplanku gde trava i nema, gde duše ne žive, a ona je jedna, plašljiva, sama, raste i boli odživi na suncu gde hlada nema, i nevid je svuda, na proplanku naših proteklih života. Tada, ja neću ubrati travku nežnih drhtaja, hoću da milujem više od vetra, hoću da zovem i vičem tebe i ne znam ja gde sam, ne znam za sebe, a travka je nežna, drhti i dalje, pa zlate kapljice…

U dvorovima saznanja naših, pa i u holu onog nedorečenja, na paperju najnežnih ženskih dodira, ili u snovima, ili na javi, ja sam ti bio najdraži, pravi ljubitelj tvojih strofa ljubavi što precrnu tminu u dane pretvoriše, što dugo čekane šapate doneše, a opet, ja ne znam, u snu ili javi… Spavao sam tvoju lepotu, voleo sam tebe divnim sutonima, mazio te stalnu u mokrim jutrima, pio sam te žedan, dopio te medan, i opet, ja ne znam, u snu ili javi, te nesaznane istine naše planete, ali, ipak, ja…

Jednom kad vidiš onu zvezdu, sa svetlošću prepunoj ljubavi, oštre jasnoće predivnih sećanja, nemire tvoje odmah izleči, i miluje oreol tvoje lepote, ljubi neljubljeno skriveno tvoje, i čuva te, pazi da niko ne zgazi tvoje reči i postojanje, pa ne ume niko tako da voli na istini skrivanoj godinama kad moja si bila, a nisi bila, e ta baš zvezda, najsvetla zvezda, sa sklopljenim zracima molbe za tebe, to sam ja.   Pogledaj gore, pošalji milovanja, moja ljubavi, naših sećanja, poljubi mene, podari mene, to sam ja.                                   (Bgd, 30.Maj…

Kada mi dodješ crvena od želja što stid tvoje lepote skidaju i spustiš se na ležaj od trave, na postolje naših uzdaha, i telom mi želje ispuniš i ni zašta ne znaš tog trena, ni pravce odlaska ni povratka, ni ruže tvoje što divno mirišu, pa moje vidike ljubavlju zakloniš i ruke mi podatno i nežno miluješ, tek onda, tog jedinog bezvremena, ja sasvim biću tvoj. (Bgd, 18.Maj 2017)