…Pitaš me otkud mi pravo na tugu… Na misli o bolu, na setnu igru duše… Ne pitam te otkuda ti pravo na sreću, plesaču olovnih nogu… Prosti tumaču svetlosti zvezda… O sreći kraljeva ne brinem… Ne zamaram se njihovom bezbrižnošću… O zadovoljstvu bogova ne traćim vreme… Njihova iskrenost mi je oduvek bila sumnjiva…
…Pitaš me otkud mi pravo na pesmu… Na rimovani dah sanjivih melodija… Ne pitam te otkuda ti pravo na ljuljanje zavedenih želja… Na grejanje nade u bolesnom krilu svevremenom… O vinu kraljeva ne pričam, jer je ispunjeno otrovom davnina… Teško je i oporo kao božja reč koju niko ne čuje… Kojoj se niko ne raduje… Kao tihi vapaj…
…Pitaš me ti koja si pravo na pitanja prodala za prevrtljivi pogled… Za izgledni poljubac zadovoljstva… Ne pitam te ja koji odavno znam da samo vera ispunjava jedra nepokolebljivim sadržajem… O smrti kraljeva ne govorim…. Domovi su im sazdani od dosade… Nemerljive žrtve napravile su njihove želje… A bogovi?.. Bogovi ćute igrajući se tek stvorenim svetom…
