Opet

Opet miriše vetar mladosti,
taj nesklad u polju žita
zaplesanom kao njena kosa.
Opet je žeđ u kolenima
i šume glad
za stopom mladom što odlazi bosa.

Opet Jadran u etru
dosoljava vodene oči,
grožđe belo od julskog iskona,
avlija, korak u svet bez tužne noći
što bdije na zidu grudi k’o ikona.

Kraj u predveče prokvari kao ljubav
nad kockastom lađom dalekog grada
te srce što strada
k’o pijanac gubav,
u grudima vatra što plamti odvajkada.

Evo je ona bezimena,
bez lica i reči,
smeje se zelena trava njenih pora,
kupuje me smehom
ranjenim što ječi
u bitu ptica, odlazeći lapora.

Evo je,
isušuje gnjecave dodire s’ dlana
dok slepljen mesec
kao orden nosi
obrazima belog zlata,
i telom dama
kao jesen po lišću nezrelom rosi
kapljice po neljubljenim usnama.

O neće se ponoviti život moj od plača,
i to podne nemo
bez boje i rama
u očevim dlanovima punim srdzbe i tlača;
ali ćemo se vratiti,
možda nakon smrti grozne
svi mi koji smo uplašeno voleli ljubav i ništa
tamo gde svirepo galame
osmesi od bronze
kao zimski vetar iznad pustog bojišta.

Krst je to razapet
između mojih ramena,
kao utvara po danu
i poljubac u noći,
mešam se
s’ promajom između nesvršenih žena
što s moje omče bestidno vise kosti

tragajući s’ kreveta za njenom posteljom,
ona je živa, van mojih moći da je izmislim,
u prkos mom snu
i strahu da ću opet jednom
voleti je iskreno, srcem svim.

Dok godina umire
na lenjom kapku,
i kalendari iscepani po zemlji trunu,
to je pogled koji
iskopava crnu raku
kada sam zavoleo samoće bronzanu krunu.

Utihni,
za kap svetlosti budućeg jutra,
žedan prosipam poslednji krčag iz utrobe
vreo i krvav,
pun budućeg osmeha i sutra;
život za kojim ćeš žaliti moj turobni grobe.

Oh, svi ti glasovi,
obećavajuće zene,
prolaznost prećutana u ime bludi,
krvavih ruku zagrliću žene,
i dušu iz koje srušeni svemir se budi.

Poznaješ li bol što ti nauči jezik,
od majke stare hrani se bdenjem i razdire
gvozdene jastuke
s kojiš snivaš nemir
što u duboka srca vode bestidno zadire

da probudi budne vekove
bezazlene patnje
kroz novo Proleće kao maslačke,
da umije nam lice neljubljeno i bore ratne

kao nesan u rukama udovice majke.
O, sramna pluća,
telo naduveno, zrak
ljušti okorelost smisla, suština tuge u dodiru zene
s nepoznatom obalom čiji mrak
melodično podseća na ruke žene
iza bleska žice

od lažnih snopova, slika
van stiska svilene ruke isparava sa javom,
čovek, dete, isti oblik,
umiru kao navika
ostavljajući za sobom ime kao trag travom.

To su legije nerođenih, iz paučine klize
na okna, katance i kuće koje sleđene beže;
to tihost je na usni koja samu sebe grize
dok očnjaci iz straha na mesec reže..

O, volim te! Volim! Jedina…

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting