O čemu ćutim kad smo zajedno…

Roj Nepostavlenih pitanja izleće iz košnice Straha

I pokušava da otkrije put do usana,

Ne bi li udahnula vazduh

I oživela…

Mrežicama Strpljenja ih hvatam

 I vraćam u kalupe budućeg,

Gde se kriju njihovi odgovori,

Ali nestrpljiva su…

Željna života,

Ne razmišljaju da će se u glupost pretvoriti…

Ne shvataju da

Nisu dovoljno zrela,

Da treba još stotinu slojeva nepotrebnog

Skinuti sa njih,

Da bi došla do onog čistog

I bila samostalna i ozbiljna…

Pustim li ih sad,

Kao budalaste pčele

Izleteće i izujedaće nam usne, obraze, oči,

A onda će se u prah besmisla pretvoriti…

Učim ih veštini razmišljanja,

I kako brzopletost pretočiti u smirenost…

Oceniti kakvog su ukusa reči,

Pa tako i sklapati govor…

Stalna je i teška borba između nas,

Ali znam,

Ti ništa nećeš posumnjati,

Jer kako da čuješ,

Ono što ti ćutim…

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting