LAMENT NAD HIPERBOREJOM

PRESTAO SAM TRČATI ZA ŽIVOTOM, OD SKORA.

SUSTIGLE SU SE MEĐUSOBNO MOJE

PROŠLOSTI

BUDUĆNOSTI I SADAŠNJOSTI

I SAD NE ZNAM ŠTA SA DUŠOM,

VEČNIM BESKUĆNIKOM

NASELJENIM U SVIM ŽIVOTNIM DOGAĐAJIMA PODJEDNAKO

A NEZAINTERESOVANIM NEKAKO…

I ŠTA SA ONIMA KOJE NEKAD, PRIZIVASMO JAKO

A SADA SU BESKORISNI I

U VREMENU OVOM, POSTAŠE OPAKI?

NEKA KRALJEVSTVA REKE SPAJAJU, OVO MOJE

POLOVE

KAO KADA SE DOGAĐAJI, KROZ GOVOR JAVLJAJU

NE PAMTI ONA SAMO RADOSTI, VOLI ONA DA PAMTI I BOLOVE.

TAKO JE I KRALJEVSTVO MOJE, LAMENTIRANO VEĆ NEKOLIKO PUTA

DOŽIVELO SVOJ ŽIVOTNI SLOM

ŽIVUĆ NA OBRONCIMA DOGAĐAJA VAŽNIH

NA OČI MOJE, ONO PREŽIVLJAVA, SVOJ POSLEDNJI BRODOLOM.

NE BI NAM SE SUDBINE TAKO VEZALE DA JEDNOM

OD NJEGOVIH REKA NE DOPLOVIH

NE BI SE U NAMA ISTORIJE OVOGA SVETA, TAKO UREZALE

DA SMO SE DRŽALI SAMO,

SAMO PRINCIPA SVOJIH:

NIKAD DUŠU SVOJU

NA REKAMA DVA ZARAĆENA CARSTVA,

ISTOVREMENO NE POJI.

2 thoughts on “LAMENT NAD HIPERBOREJOM

    1. Da, teško je pisati o samoj prirodi duše, zato radije pribegavamo komentarima o njenim iskustvima u ovom životu… Nadalje, mislim da je poezija njen govor kroz nas (često pesnici pišu “automatski”, bez prisustva racija, pa je teško naknadno korigovati takav tekst), kao i kroz ostale umetničke delatnosti (muziku, ponajviše). Tako da, dok govorimo o “stvaralačkom biću” govorimo zapravo o duši umetnika (stvaraoca), u jednom delu.
      Lp

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting