Krnovske legende

Bila je tako lijepa te večeri na Stubičkim Stijenama,
i tako sjajnih očiju mi bijaše.
U pastirskoj igri dopustila je da joj pomilujem lice.
A kad je noć spustila preko Strahova,
donijela mi je malešnu bebu na njedrima,
u maramama umotanu kudelju vune.
Hineći brižnu majku, plakala je, zabrinuta.
Ja je uhvatih za uzdrhtala ramena.
Gledajući u vrhove Trebič Gore,
zakleh joj se da ću uvijek biti njena ljubav.
I ni jednu do nju, da neće ljubiti moje biće.
Tada mi je primakla usne, tik na smijavice,
sva mirišući opojnim mirisima.
Kao alfa vučica skvasila me po nogama,
izazivajući me na ljubavnu igru.
Hodali smo tako zagrljeni, noseći umotanu kudelju.
A sve do utopljeničkih nišana brata i sestre,
iz čuvene kuće Durića.
Štono se utopiše u Jezeru na Provlakama – mladi i zeleni.
Tu smo mladosti poklonili avdes i suzu.
Na Gornjim Pašnjacima susretosmo staroga Leku.
Što je ono izjavio velika stada na katune podno Durmitora.
Kod Jelove Grede prošli smo kroz šuplje brdo – zagrljeni.
Ljubili se na Jelenjim Konacima, čitajući Krnovske legende.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting