Na Kavkazu s vukovima pričaju ljudi… S čovečanstva glupostima i ja postojim… Crno oko zgazio sam za zelenim žudeo sam… Mnogo puta prečuh brižno “pametan budi”… Zavarano dete luta po vrtešci smrti… Za njegova ushićenja svi behu škrti… Čuvali ste svoje ime brinuli za dobar glas, jer u pesmi osim rime nema ničega za vas… Eno ćerka oca davi histeričan gest… Za krvožedne očevice tek uz kafu vest… Otac sinu reče davno ”što dalje od mene budi”… A na Kavkazu s vukovima pričaju ljudi…
Na Kavkazu sa ljudima žive vukovi… Snegovi se zacrneli poju popovi… Crno oko ljubio sam, za zelenim ludeo sam…Mnogo puta prečuh čudno ”malo promisli”… Preširoki bulevari ljudi daleki… Tek poneko lice prođe, da me podseti… Tmurno vreme, crne igre sve sam više sebi stran… U očima okoline ”taj je bolestan”… Svud okolo ideali, goli prokisli… Lice premazano blatom, vlasnik veštiji… Vraćamo se u bespuće pevajući ”život novi”… A na Kavkazu sa ljudima žive vukovi…
Na Kavkazu s vukovima pevaju ljudi… Jača ruka slabu lomi gladne čeljusti… S crnim okom bejah prisan, zeleno nikad im’o nisam… Mnogo puta prečuh jadno ”bolje vrabac u ruci”… Probušene uši vrište, strašni okovi… Crne naočare vode beli štapovi… Ogrnuli kukavičluk, svak bi drugom svoju muku… Stopala na kolenima, po asfaltu trag od ruku… Kuloari puni priče, jezici lažljivi… Sikću zmije za leđima davno prognanih… Vučemo se u hordama svako sebi ”sam ne budi”… A na Kavkazu s vukovima pevaju ljudi…
