Još jedan dan na Itaki

U smiraje neke, samo more čujem

u daljini

bubanj

što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije

Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…

(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)

Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?

U smiraje neke, kad već  Sunca nije

pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak

talasi o hridi što se lome

(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače

praveć pri tom gromoglasam tresak?)

gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.

Sad, da mene nema i nas da nije

sve bi bilo isto, držim.

Za godina tristo, ili milenije…?

Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!

Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi sve bilo isto?

Želeo je Odisej biti, od života brži

svetost, slava sve što se zasluži

kao Sparte onih, s Termopila, tristo…

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting