Čula…

Štit koji dižeš svaki put kada ti se učini

Da su reči krenule u napad,

Ne dozvoljava ti, ponekad,

Da sagledaš stvari čulima svoje duše…

Život koji te vukao i gurao hodnicima vremena,

Usput te naučio da,

 svuda sa sobom povedeš i svoju Sumnju,

pa, kao najbolji prijatelj,

uvek ispred tebe da ide

i čuva te od poraza…

Toliko si se oslonio na nju,

Da i svoje pobede

Prvo propustiš kroz njene ruke,

Pa ih tek onda priznaješ za uspeh…

Ali,

Postoji u tebi nešto što,

Kad se desi da izgubiš vid,

Pa progledaš očima Sumnje,

Tera sva ostala čula

Da nadvladaju tvoje gledanje

I istinu spoznaš njima, a ne pogledom…

Udahneš li duboko,

Osetićeš miris svojih davno zaboravljenih želja,

Ustajalih od čekanja da budu ispunjene…

Pružiš li ruke i opipaš li svoja leđa,

Dohvatićeš krajeve svojih krila,

Za koje uporno veruješ da se zovu pleća…

Progovoriš li,

Slatki sokovi reči,

Skupljani na vrhu tvog jezika,

Poplaviće tvoja nepca,

Poteći će kroz korito tvojih usana

I nećeš moći da ih se nasladiš…

Zažmuriš li,

U grudima čućeš

Kako neko uporno i nestrpljivo kuca…

Svojom verom savladavši tvoje vojske Opreza,

Stojim ja,

na vratima tvog srca

I čekam da mi otvoriš…

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting