kiša u ovu jesen…

Zaklinjem se Nebu i Moru ! Osvetiću svaki stih i svako slovo moje , zarobljeno u ambisu tvojih snova.. Pakt osvete je sklopljen s vetrom i kišom.. Vetar i Kiša u ovu jesen… Po tvome licu šibaće kiša nošena vetrom slivaće se … Nije to kiša  ! To poljupci moji osvetu traze, niz obraze tvoje mokre i hladne, poljupci moji u svakoj kiši biće , u svakoj kiši šibaće po tvome licu.. I svaka kiša u hladnu jesen , niz tvoje lice .. Pljuštaće .. I nije kiša , i…

Tvoje i moje ptice

Od tvojih ptica Svoje ne vidim , Izgladnele i popadale slomljenih krila.. Maslačci pretvoreni u perje , u kovitlacu vetra razneto po polju… Zemlja se ne vidi , samo gomila ptica mojih , u bolu kljunove lome, krikovima planinu lede … Tvoje ptice visoko lete Iznad njih više oblaka nema … * * *

Samo hodaj i ne okreci se…

Samo hodaj , hodaj Ne okreći se … U tvom tragu je ostalo Jedno raspuklo srce , Iz nehata je … Samo hodaj , hodaj Ne okreći se … I mali cvetovi Rosni od poljubaca Smrvljeni ostali u tvom tragu , iz nehata je … Samo hodaj , hodaj ne okreći se … Tvoji koraci kao Guliverovi … Samo hodaj , hodaj Ne okreći se … * * *

Kada godine neke prodju

U santi leda zaspaću – ne budi me … Snovima plavim ću te podsećati da postojim… I kada godine neke prodju , Moji snovi u plavoj magli- dozovi me … Videću tvoje oči , galebov krik ću čuti , I tad znaću da postojim… Bićemo ti i ja isti , Tvoja ruka u mojoj kosi neka me budi … * * *

Andromeda

Andromeda , žuta i sjajna , oko mene Vrtlog čestica iskri ,u oku suza od cirkona para i boli… Svemirom tonovi Bacha , melodija vertigo stvara , Ja tražim, tražim odlutalog  Sanjara … Želim da hodam ali ne mogu tela mi nema , U vaseljeni atomi mene rasuti u zlatnoj prašini, I opet Bach , melodija vertigo stvara , Zvezdama tražim, tražim tog Sanjara … Ja Eos, ružičastoprsta boginja zore Sto rosu na Zemlju sipam a ruke nemam , Ni glasa nemam , da ga dozovem, Samo vertigo , vertigo…

Plačem i niko me ne čuje

Plačem i niko me ne čuje … Mrtvi me pesnici pesmama zovu I kažu da rajsko vino piju, Piju i smrti nazdravljaju… Zarobi jecaj dubinom neba A suze pospi po rajskom vrtu, Ej zlatokosa, u slavu smrti pevaj i plači , nebo ce čuti … * * *

Okrenuću peščanik

Okrenuću peščanik … Možda će vreme krenuti u nazad… Možda će čuvar memljivog lavirinta prestati sa zveketom svojih ključeva koji u svežnju liče na gvozdene surove stražare zarobljenih sećanja… Možda će se u tom mračnom bespuću ukazati otškrinuta bronzana kapija… Hada ću prevariti i proći mu iza ledja . Posthumno se roditi u novom sazveždju?! Boleće oči od jake svetlosti, boleće telo od života … U novom ludilu srca i mozga, nove oči za novo Sunce , nove uši za novu muziku , nove noge za nove planine, nove ruke…

došetaću u rano jutro

Kišnim koracima došetaću u rano jutro Da te povedem u šetnju nebom… K’o baštom cvetnom mokrom od rose , hodaćemo … U zraku sunca splešćemo snove šarene od duge, Oči tvoje i moje spoznaće gde počinje nebo A gde snovi odlaze dalje pomalo sneni i setni od tuge. * * *

Tvoje oko zelim

Želim nešto U čemu ću nestati: Možda rosu Koja će me popiti, Možda maglu Koja će me stopiti, Možda more Čija ću so postati , Možda pesmu Čija ću tišina ostati , Možda galeba Čiji ću odjek U kriku biti, Možda , Možda tvoje oko , U čijoj kapi suze ću se sliti. * * *

Budi mi andjeo šaptač

Ne skrivaj svoja vatrena krila znam da ih imaš… Na rame mi sleti budi mi andjeo šaptač.. Ponesi me s oblaka i daj mi noge da hodam po zemlji, po moru, po pustinjskom pesku… Oči mi daj vatrenije od tvojih krila da njima nebo sagorim, jer želim hodati po ovoj zemlji , želim gutati ovaj život i ovo Sunce … Šapni mi s ramena neku nežnost , budi mi andjeo šaptač i ne skrivaj svoja vatrena krila . * * *

Jednom velikom decaku

Pokloniću ti mač Darta Vejdera , Zabodi ga u kamen u inat onima … Pokloniću ti plamen kraljice Loane , Ugasi ga dahom u inat onima .. Pokloniću ti Drakulin plašt , Baci ga u vetar u inat onima .. Pokloniću ti jedra Lutajućeg holandjanina , Rasparčaj ih orkanom u inat onima .. Pokloniću ti Merlinov štap Začaraj ga patnjom u inat onima … Pokloniću ti Ričardovo srce Uzdigni ga na dlanu u inat onima… * * *

Mozda jednom…

Možda jednom ja biću more, kupaćeš se u mojim talasima detinjast i srećan… Misliš to biti neće? Blještave zrake sunca rukama ćeš plesti po mojoj kosi, a ja ću ti bisere školjkama krasti i pustiti bura ka tebi da nosi… Možda jednom ja biću more. Misliš to biti neće? Kad nam se duše nemirne i pogledi spoje u dubini modroga mora Posejdon mi budi.. Harpunom bonacu razbij u parčad , ko led neka pukne, buru dozovi , bićemo slobodni i divlji , algama obučeni a bosi… Možda večnost postoji u…