Zapivaće nebo lipoton putenon himnon tišine vođeno Klečeći nad pepelom dok ispovid nudi u zlatnom šudaru jubav mi dosudi Pronađe me u šapatu di prestajem biti zagropana prošlošću Učini svako danas beskonačnin odjekon najsvetije zore Miron mojin gospodari u točkama dodirnin ispod mojih vjeđa U batudama srca moćni su trudi nazočnost anđela čuvara Zaduženi utihon rose stražari smo u đardinu duše ća jubavi žrtvu prinose U susret suncu s najlipjon molitvon naučeno da ne sudi jer mi smo samo judi
Autor: Brnistra65
Samo moja
samo moja Iz tisuću i jedne kapi kiše nemogu iscidit ni jednu suzu više iz mora skupit svu sol sunčevu zraku privit na bol i tražit nebo kojeg nema sakrit se oluja se sprema u daljini čuje se jecaj gitare i zvuci pisme jako jako stare ju te san se zajubija…… druge ne bi poželija….i zvukovi uzdrhtalo bruje kakvu li to urotu noćas misec za me kuje jel me čuje jel me čuje jel ćuti nemir duše moje možda me se zvizde boje i s misecom burin zovnu da me…
Za moju dušu
za moju dušu…. Puca stina bez milosti prilomi agava od starosti il od tuge,rastoče se i raskinu te kadene s ovin sviton usamjene bidne pozdrav moru uputiše ruvinane duše dvi svija se u more sirene glas slomjeno idro svurga se kraj njih miran porat sebi nađe cakle in se oči zasuzene istriskana tila vitrovima pridala se srebrnon salbunu neka čini ća ga voja zapivaju vali tihu uspavanku utrnu se dvi šterike od uzdaha bez dodira od najviših zvizda nestanu tila raspršenon kapjon na križ od soli pribijena slipo vrime tiho…
Zapovid
zapovid…. Zapovidin ovoj noći priteškoj od tmine da me smiri ,da zavonja u njoj tvoje ime da potrefi prave snove da pošaje dodir blag… iz dišpeta utiran se ispod neba zvizdama ća utrnu se pod srebrne skute i zaišćen da ne budu na me jute stišćen oči da nevidin kako biže …. misli idne potiraću pod posteju zakaran se punih justa kolafinta samoj sebi nedan gušta nije lašnje mi pri duši cili svit moj se ruši prisluškujen vapaj jutra ća doziva..i korača ..umorna san od praznine ća postaje sve to…
Zabucana
zabucana Budiš svoje prisustvo u meni privariš me samo na tren,prosvitliš moje neznanje ,cvit mirisni ća na more vonja u kamen pritvoriš zazoriš svitlo danje brivan mišlju zajubjenon ćakulan sa sobon i budin se daleko od sićanja u beskrajno ono naše konačno mi biži iz vidokruga svitlosti za dišpet sebi mučaću…vitrom gonjen bis nek izgori u plamenu divje ludosti moje, fermaću jednom zauvik to stanje i sebi dat na znanje,provat oduprit se refulima vitra i utisnit u se saznanje da samo more triba slušat i njemu virovat pridat mu srce…