Kao ukleta princeza malešna se ptica pupavac šeće
pred mojim koracima.
Putom hoda kao da je čovjek,
zastajkuje,
pogleduje…
pa nešto mjeri i vadi iz zemlje…
naširoko hoda kao nevjesta dobro udomljena.
Ljepota joj se gega pri svakom koraku.
Krila šarena koji put raširi, tek da ne padne.
Opijena jutrom valjda bijaše ova ljepotica.
Hoda brzo i sitno malim nožicama planinskom stazom.
Šarenu krunicu na glavi zadigla suncu u čast…
Kao da malo huknu kad mene ugleda.
Huk, huk, huk − tako ona progovori koji put.
Ne plaši se nimalo,
samo se pomače u stranu da je ne pogaze moja stopala,
ali ne stade ni trena ova gorska krasotica, već me zaobiđe
u ne tako velikom luku.
Vidi!
Sad opet krenu na drugu stranu.
Vraća se nazad.
Od silnog me jordama i ne pogleda kad pored mene minu
moja malešna princeza.
Dođi,
dođi.
Budi moja šarena krasotice.
Da te samo malo podragam.
Al’ neće pupavac milovanja,
niti hoće tepanja.
Ode prema starom boru tražiti i prosipati ljepotu gorom.
Ah, čekaj još malo.
Ostadoše te željne moje oči.
Ptico,
ptico moja lijepa li si.
Nježna,
nježna kao moja draga.
Nedostižna.
Nedostižna kao moja draga.