Zagonetan vitez

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Stojim na cesti
pored table”Autobusna stanica”
putujem prema jugu.
Uzbuđenje zbog puta na vrhuncu
autobusa nema niotkud,
skupila sam par uzdaha,čekajući.
Odjednom zvuk motora
na njemu najljepša pojava,
zagonetan vitez u kožnoj jakni
kao iz moderne bajke.
Prošao je.
Tako sam neugledna,mislim
ni vidio me nije.
Tuga.
Slušam zvuk se vraća ili sanjam.
Staje.
To stvarnost nije,to je fatamorgana
stresem glavom
stoji predamnom zagonetan
nemoguće da je sa ovog planeta.
Gleda me
osmjeh u kutu usana,
oči plavlje od neba i mora kojem putujem.
Skutrila sam se sramežljiva,
što li će mi reći,
minica kratka odjednom prekratka posta,
ruke bespotrebno nemirne prste lome.
“Kamo lijepa gospođice
mogu li vas povesti”
glas kao zbor nebeskih anđela,
oh zašto moram baš danas na put.
Osvrćem se na cesti nikoga
mene pita knedla grlo stisla
jedva progovorih tiho
“Vrlo ste ljubazni,putujem na more
i nemožete me povesti”
“A mogu li vas bar fotografirati
posebno lice za portret
zauzvrat šaljem fotografije”
“Može”rekoh barem to
možda me i potraži pomislih.
Fotoaparat kliknu nekoliko puta
adresu na papirić zapiše
pruži mi ruku i zaželi sretan put
i baš tad autobus stiže.
Ušla sam u autobus
u transu sjela do prozora,
tad začuh poznat zvuk
prati autobus ,on mi maše
i ja mahnuh njemu
i osmjeh pun sunca pošaljem.
Prošlo ljeto ,viteza zaboravih,
onda jednog jesenjeg dana
poštar u selo svrati
u pošti par fotografija
crno bijele, posebne,
ja na njima ljepša nego ikad
ni danas neznam u čemu je bio čar,
još ih čuvam kao poseban dar.
na njima samo ime bez adrese.
Toga susreta svaki puta se sjetim
kada motor ulicom glasno proleti.

12 thoughts on “Zagonetan vitez

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting