Za moju “Elizu”

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Plesali smo bečki valcer u parku, pored ceste, blizu.
Rekao sam da fali muzika pa da se trenutak usavrši.
Pitala me zar ne čujem, muzika svira načuli uši,
jel’ mislila na zvuk kamiona ili ritam srca koji je otkucavao za Elizu?

Ne znam, samo sam se prepustio Betovenovim tonovima.
Nisam znao ni da mi srce ima imalo muzikalnosti.
Izdajica, kad treba šta napisati, odsvirati neće, tad ne koristi,
a sad, radi samo par dodira djevojačkih ne prestaje svirat danima.

Kada sam je pitao hoće li ona biti ta,
moja djevojka, izabrana, ona jedina,
nasmiješila se, lagano me sebi privukla
i na uho mi nježno rekla ono da.

U tom trenutku nestala je i pamet moja a i stanica,
pa čak i onih šest buseva koje zovu desetka
što prođoše pored mene dok sam čekao šta će reći voljena.
Nestalo je svega, ostala samo ona, i ono da.

Pa meni vala više i ne treba.
Bog zna, On razumije zaljubljene.
Pa On i spušta ljubav među Zemljane.
On ljubav stvara, a ljubav nije puka potreba.

Ovo što imamo, moja voljena,
nije potreba već svetinja.

4 thoughts on “Za moju “Elizu”

    1. Itekao da imaju 🙂
      Riječi su tu da na neki način probamo prenijeti i pokazati drugima ono u nama, istina, ne u onom originalnom obliku, ali dovoljno blizu da čovjek od dva slova zadrhti. Pozdrav

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting