Vozovi

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Stajao je dugo sam,na stanici kud vozovi prolaze.

Dolaze,odlaze,jure I nekuda žure…

Primetih,u daljine gleda,želi pogledom da ih stigne.

Izborano lice I tužna oka dva,najtužnija…

U jednoj ruci,čvrsto drži kofer sa dronjaka par,

Drugom, grčevito steže izbledelu I pohabanu sliku.

Sedeo je dugo sam,

Ne znajući kud da krene,koga da prati,kome da se nada.

Za njega,nema ljudi,za njega nema graje,

Za njega,vozovi stoje,senke mu licem prolaze.

Duboko uzdahnu I zagleda se u onu podearnu sliku

I tu zadrza pogled,onaj najtuzniji na svetu…

Jedan voz dođe,prođe I ode,

On I dalje stoji I čeka.

Prišla sam I upitala-Koga vi čekate,svi vozovi su odavno daleko?

Došli,prošli I otišli..

Naglo se trže,iz grudi mu se otme iprekidan uzdah.

Nikada neću zaboraviti ta njegova tužna oka dva.

Ah,čekam već dugo,

Ne znam ni koliko je proslo noći,koliko dana,

Po suncu,kiši,vetru što mi u oči stavlja  crven trag,

Žedan,gladan,pomalo tužan,nikada srećan.

Čekam svoj odraz u ogledalu,duše svoje gram.

Otišla je,pa više se I ne sećam kad,

Znam samo da je jesen bila,

Još uvek osećam miris kestenova I žutih dunja,

Još uvek  čujem zvuk lišća pod njenim malim nogama.

I sećam se ukusa kuvanog vina,

I da sam joj čitao Malog Princa,uvek je plakala tada…

A najviše se sećam onog detinjeg nestašnog osećaja

Koji je bujao u meni te kišne jeseni.

Mislio sam,zajedno ćemo pomeriti svetove,otopiti glečere,

Juriti oblake,stvoriti naš san.

Mislio sam naivno ja,zajedno ćemo biti jedno,ja ću biti ti ,ćeš biti ja.

I više se I ne sećam šta je dalje bilo,

Znam samo da nosim ovaj kofer sa dronjaka par,

I ovu sliku sa…

Ne pitaj me ni ko sam ja,

Ni  čemu se nadam,

Ni koji su moji strahovi,moje lice nosi svaki trag.

Ne znam čak ni šta radim ovde dok vozovi prolaze..

I zato me ne pitaj koga čekam ja,

Tebi je to ništa,a meni sve…

I zato čekam,I zato ćutim,

I u daljine gledam I sliku ne puštam,plašim se vetra,odneće je…

Odlazi još vozova par,starac ostade,sa tužna oka dva..

I Malim Princom da ga na nju podseća…

Na trenutak se okrenuh da vidim sunca sjaj,

I ne videh vise ona tužna oka dva.

Stajala sam još trenutaka par,

Podjoh polako niz sunčan dan…

Toga dana sunce je sijalo najjače do tad….

 

 

2 thoughts on “Vozovi

  1. izvrsna pjesma u prozi Branka.. mislim da si odlično prikazala taj jedan trenutak kad čovjek izgubi dio sebe i nastavlja živjeti u uspomenama, prošlosti, umjesto da otvori vrata za neku novu ljubav… svidjelo mi se zaista, pozzz :))

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting