Uzalud

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Kuda da se bježi. Utočišta nema.
Ščepat će nas, nas nemoćne, jadne i malene.
Zar i jaki pored nas nisu maleni pod zvijezdama?
Koliko vremena treba da prođe da bi naša srca shvatila da samo skupa mogu prodrijeti u plavetnila?
Da otkucaji u strahu ne moraju da znače kraj, i da suze u sreći ne moraju da znače život?
Da onaj koga podsmjehuju kod nekoga važnog vrijedi mnogo, a onaj koga uvažavaš kao truhli panj je?
Zar duša nije ono što te produžava i zar završetak trajanja nije u stajanju otkucaja?
Koliko vremena treba da prođe da bi naše oči shvatile da su ljubav godine gradile,
i da trajati ne bi ni moglo da se naše ljupke duše nisu voljele.
Da ću ti razloge donijeti i da ćeš mi suzama šamar udariti, šta bih mogao ja da istinu tebi oblikujem u celofan…
Zar naša srca nisu dovoljno jaka da sa kule dodirnu oblake
i zar nisu dovoljno slaba da se opet zavole…
Ko li živ ko li mrtav, kažeš,
Dugo je do godine..

A ja, nemam ni kule i zlato da se nečemu raduješ, osim srce tmurno, napaćeno kušnjom vrelom.
Zar i ti da budeš sa licem koje bi ogledalo rasulo, a zar i ja da te volim kroz kule i zlato.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting