Tvrđava samoće

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Idem uprkos svim upozorenjima, hodim putevima neznanim. Ljudi me počinju mrziti i sve me manje vole zbog moje slobodne volje. Počeo sam graditi zid oko sebe, očigledno sam zaboravio postaviti stepenice da nekada mogu izaći iz svoje tvrđave samoće da uđem u normalan svijet. Pokušavam naći izlaz ali očigledno ga nema. Prije par dana je jedna osoba usla nekako, valjda je stavila merdevine s vana i ušla u tvrđavu, pričali smo, pričali. Dijelili iskustva života. Jednog jutra iz čista mira, bez zašto i kako, ona se povukla u jedan ugao. Ponekad me pogleda, kao da hoće nešto da kaže, ali šuti. Ne prekida prokletu tišinu. Postavljam joj pitanja zašto to radi, ali ona samo sjedi u uglu, šuti. Ne priča, ne želi da prekine tišinu. Samo ponekad ustane uzme komad kruha i vrati se u mračni ugao. Starimo ona i ja, ona ništa ne govori niti želi da me pogleda više. Ponekad mi priđe da zagrljaj jak, i samo ode ništa ne govori. Daje mi razlog da je ne zamrzim i da se ne prestanem truditi i željeti, da u tvrđavu samoće unese ljubav i njen opojni smijeh.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting