Kavez

U kavezu ovom nigde nema vrata. Ni rešetki nema. Ali kavez postoji. Tu u mrklom mraku igraju senke, Svoju podlu igru koja nas zavede. Živim u kavezu, Dan me okovao I svima ovde slomljena su krila. Možda je zato duša oslepela, Od tame u telu u kojem se krije. Odavde niko izašao nije. Ili o tome priče ne postoje. Bez krila iz kaveza izaći ne smeš, Ona nikad zaceliti neće.

Bol

Negdje između sna i jave, čuše je. Čuše njen urlik, njeno zavijanje – poziv. Ćutiše oni njenu bol, grozomornu bol,  Prolaziše im kroz tijela kao da je njihova, U naletima grčevitim, Stežuć’ im se oko srca,  poput užarenih obruča. Sad već potpuno budni, ujediniše se, Stavivši svoja srca uz njeno – postadoše jedno, Bol se povlačiti stade, tamu pobjediše svjetlost.