ZAKLJUČNO PROTEKLE GODINE

Neću da mislim o danima onim, neću se vraćati stazama starim, k’o onda u osami, napušten, sam, ponovo ne znam i niti ne sanjam, za grešku što tebe odveo nisam, za krivnje moje godina proteklih i sreći i radosti godina nekih. Neću više juče da živim niti za neku krivicu krivim naša znanja ili neznanja i nema zaključno proteklih godina, one su juče, nema ih sada, upravo suncem je nestala tmina, i vlada jedina bliza blizina, najlepša, najdraža, jedina, ljubavi moja… (Bgd, 25.feb.2018)

ONA DEVOJKA PLAVE KOSE

Ona devojka najmila, plave kose, žurila koliko brzo noge je nose da traži potpise poznatih lica, da hoda istom trasom ulica tragom nekada Tina Ujevića, pa Dom Omladine i tamo žurke, pa naši susreti i naše žmurke, i ulica moja i ulica tvoja i naša … Hoću da vidim ponovo sreću da osetim davne neprošle snove, da dodirnem juče dodirom sutra, da sutoni opet budu i jutra, hoću tu devojku plave kose, najlepše duše, i danas i sutra, i ponovo livadom punom rose, večeri juče, večeri ove, ja hoću tebe.…

NEKAD SU DALEKE BLISKE DALJINE

Što su daleke ponekad naše bliske daljine kada to nisu snovi, kada to java jeste, kada te budan sanjam, kada mi sreća iz duše moje peva najlepše pesme, one, najlepše blizine tvoje …A onda boli pokriju reke, zalede zimske čarolije sreće, zaveju pute a reči lebde u hladnoći disanja života teškog pa opet, srećom, samo ponekad, dolaze budjenja u noći snene, ponovo pitanja vetar donese, zašto su nekad tako daleke naše najlepše bliske daljine? (Bgd, 22.feb.2018) *Foto -Internet, Darko

KAKVA JE TO PESMA

Koja je pesma iz moje duše kad vidim svuda, dobrote se ruše, reči ne čujem, a jesu moje, reči što samo dobrim se broje, bolni se pate, ne mogu pomoći, pa mesec da skinem, ne uspem dostići njoj na dlan svetlost ovu da stavim kao znak ljubavi, kao znak hvale, a ne uspem ništa i svi se žale, svi sanjaju ružno a lepo ja hoću, samo da zajedno, jer neću samoću, jer mnogo što šta ne mogu i neću. Kakva je to pesma na ivici razuma kad granice nema i…

JEDNA MALA DEVOJČICA

Jedna mala plavušna devojčica i dalje je stajala na onom uglu naših sećanja, ispred ulaza doma kulture, čišćenog prilaza, a sneg je bio, pa promrzlog lica jedva je rekla, pitala mene, da li ću čekati uporno tebe i posle onda, i posle juče, i uvek da li ću dušom tvoj biti a znaš da ljubav ne treba kriti, nikada niko, od nas, nit’ od tebe. I samo sam nerazumno upitno gledao jer tada sam upravo andjela video, tu malu promrzlu devojčicu iz naših snova u domu kulture, a pre bilo…

PISMO

Tražim te svuda i u očima neba vidim tvoj lik. Pismo sam čekao, ali ga nije bilo; voleo sam te puno, mila moja i spavao sa tvojim mislima, a onda sam video u ogledalu da sam ja vojnik. Pismo je daleko i nikad ga više neću dobiti. (za Seku Lošić, Zagreb, juli 1968)

SVETLOSTI NAŠE POZORNICE

Nismo na svetlima da bismo glumili igramo sebe, iskreno, jasno, ovde smo stalno da bi se ljubili, da ćuteće reči svi čuju glasno sve naše istine i sva saznanja da ljubav nam traje i pre našeg znanja, da želja si moja i pre postojanja kada je zvezda najlepšeg sjaja sišla na binu pravo iz raja i tek posle nežno rodila mene pa nakon mene donela tebe na pozorje ovog podija života, pod svetlima da se obasja lepota tebe prezlatne, mene i nas, A svetla na kraju kad se ugase ostajemo,…

LEK PRE KIŠA JESENI

Stigla je jesen, toplina lepa, K’o leto da je, sunca sve više, Ali znam ja vrlo, uskoro kiše, Pa hodam i mislim o nadi nada Da tebe vidim, sutra il’ sada, Pa opet ranjenog, povredne duše, Da jedino snagom tvojom me lečiš Od svih tebi reči pesme mi skupiš I od njih zrake sačiniš, pustiš, Toplotom duše I nežne ruke, Da mogu dalje, da mogu bolje, Da zamolim tebe, povratim sebe, Da snagu vratim, iskrenost volje, Uz onaj tvoj meni poznati, Čarobno lep, predrag i nežan, Trajno najduži, Od tvoje…

HODNIK NAŠIH SUDBINA

Veoma bih voleo da opet se vratim u onaj hodnik još uvek kod tebe pa kao tada u davno vreme pre tvoga “ne” ja drugo pokušam, da te ne čujem već daleko odvedem, da prestignem boli, da sudbinu sprečim, tad sutrašnjost sklonim, tebe izlečim od budućih dana preteških slika, nesrećnih stvari nestvarnog lika, mila moja. U hodniku tvome sudbina naših i dalje živiš daleko od mene, a ja se često tog hola setim, da sutra mogu, ja bih da sletim tamo na oltar sudbine naše, sada bar uklonim sumnje što…