Sinoć sam

Sinoć sam, jadna ja, Sanjala tebe ponovo Kako mi grizeš usnu I kako mi stiskaš ruku I kako me pakleno gledaš I šapućeš moje ime Sinoć sam, glupa ja, Plakala zbog tebe ponovo Jer sam se setila Mirisa tvoga parfema Koji je ostao na onom duksu Koji si mi dao Sinoć sam, prazna ja, U sred noći probuđena, Za tobom ponovo žalila.

Krov

Sedimo na krovu neke šestospratnice I gledamo u svetla našeg grada I svetle naše oči I svetli moja nada   Nada da ćes se u jednom Pravom trenutku Kad se mnogo zapričam Okrenuti ka meni   I staviti svoje drhtave usne Na moje izgrižene I da će taj poljubac   Trajati baš onoliko Koliko treba da traje Poljubac na krovu neke šestospratnice.

NAŠE DALJINE

U danima ovih postojanja našeg daljine su ipak iste ostale, prepreke obići treba još negde, ja trudim se, ja molim, daljine odmah da sklonim a pomaka nema, govori tišina, ne čujem reči, svuda mi ječi, al’ ljubav me drži, pa nadu mi pruži tvojim dodirom plavetnog neba u očima plavim i plavom kosom i nežnim rukama koje me grle, ti snagom pomozi, da sklonim daljinu, potrudi se, dodji u moju blizinu ovih nadanih trena beskrajnog čekanja, tvojeg i mojeg… (Bgd, 26. Maj 2017)

ŠAPATI

Nisam ja kriv što planine postaše visoke, i sunca nema a kiše stalne, pa majski snegovi iz kristalne visine, pa daljine još samo veće i veće… A ko da šapate pretvori u reči, da izreče ponovo rečene želje i tvoje ime izgovori nežno i tebe divnu da pozove nežno i seti na mene, preko planina, i ravni i reka, kamenih prepreka, mostova, tunela, čega ne svega… A ko da te šapate tebi prenese?.. Nisam ja kriv što beskonačnost još uvek, i uvek i dugo i opet traje, i hoće nade…