Summer blues

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Znas li sta je, kad dusu izidu…
Prolazis tako kaletama, zastajes, hrpa uspomena na rubu.
Hrpa magneta, svjetlecih igracaka, sarenih casa sa natpisom croatia, uzurbanih turista, koji ne gube svoj carpe diem
Skoro pomislim da i ne pripadam ovdi. Tesko se sitit svega, pari da ovo sunce koje pici ostavlja rane, nesto ka da te sbrbi al nemos otrat sa sebe, pitan se jel to dokaz da vise nisam za ovdi, prikupljam uspomene svega sta se prikupilo u ovih nesto godina, kazu da ako tamo zivis vise nisi ni stranac ni svoj… Ja svoju egzistencijalnu krizu jedem za dorucak, promislim, al kako kad nisi ni ovde ni tamo. I dalje svitle igracke, deru se domaci ,smiju turisti a ja odam pognute glave i pokusavam si nac misto u cilom ovom nemiru… Prisaltajem se u mir, u onu nirvanu, ono nama svojstveno, kraj mene more i brod i nista vise. Rodena sam ko dite lita, sa jednom rukom u cacinoj, drugoj u materinoj… sa onim staklenim dupinom oko vrata, balunom u ruci i ocima prema nebu. Valjda odakle pocnes, tu se i vracas, kazem sebi, pa valjda cu se tu i vratit, medu materin i cacin smij, vecernje setnje kraj mora,ribu u pijatu i skupljanje skoljki. Volila bi nac mir… Kad bi ga nasla, izgleda bi upravo ovako. Oni i ja. Mir bi bija bit dite. Al’ kad nisi ni tu, ni tamo, di bit?

….

Proc cu kraj spomenika. Najvise ih nosis u samom sebi. Mogu sve polomit, ali ono u tebi ne mogu. Ne znam je li istina. Ali dovoljno da me smiri u ovom vrtlogu lica, marki i onoga di ko radi i sta ima.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting