Somborske ruže

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Ako se  ikada  budemo ponovo sreli,

na mesečevim laticama,

umivenim od sna,

neću plakati ni molit,

jer život je moj dotakao sva dna.

 

Gledaću tvoje lepe oči,

duginih boja,

crne raspletene kose,

i bujna  usta što ostadoše  pusta,

Karavani na nebu samo prolaze.

 

Ne ne nemoj me se bojati,

moj živote,

ja te neću otrovati,

otrovaću moje čaše,

zatvoriću svoje prozore.

 

Razbila se opet  čaša iz inata,

na kraj našeg salaša,

već polako pada ova noć,

ja ne znam kojoj,

grudi ću ja noćas poć.

 

Ostao je samo moj miraz,

i veliki dug prema meni,

i svakoj mojoj uspomeni,

što nisi ti dušo,

ranije došla kmeni.

 

Mi smo daleko a tako blizu,

i sve naše reči izgovorene,

i nedovršene sve je to u,

u jednom nizu,

na jednom platnu.

 

Od skora ja osjećam zov,

Somborskih ruža,

sve jače i duže,

osjećam tvoj dah tvoju vedrinu,

i tvoju beskrajnu toplinu.

 

Moj bol za daljinom,

za vinom i tišinom,

ostade večno u meni,

da struji da bruji,

ne daj se polomiti već se daj moliti.

 

Ja znam da ti sve ovo godi,

grožđe će da rodi,

voda će kamen zagrliti,

suza će lice zaseniti,

samo se moja ljubav neće promeniti.

 

Samo će ostati naš korak,

u magli iza nas iza vas,

i naše senke u trenu,

odoše zagrljeno sa prstenom,

u našu zadnju uspomenu.

 

 

 

 

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting