Soba 118

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Lice moje pretvorilo se u staru i oronulu fasadu
Sećanje se ljušti sa lica i prepušta se slobodnom padu
Poslednje tragove prošlosti prekrilo je lišce jesenje
U meni teško bolesno dete što nekad je bralo kestenje
U tamnici uma mog se čuje dečiji urlik i strah
Poput bledog sećanja tu si i ti,ti i i tvoj uzdah
Soba 118 ,ti me čekas tako sedeći u polutami
Te noći po prvi put u srcima našim nismo bili sami
Kazaljke se ukopše i ne mrdnuše više ni makac
U tom času bio sam sam sebi prolaznik i stranac
Jer ti časi kada vreme stoji,to su časi ulaska u raj
A ne smatram sebe rajskom pticom,i toj večeri bližio se kraj
Dodirnuše nam se usne i vatra vrtoglave strasti snažno buknu
Poljubih je u vrat i ona tako strasno i ljubavnički uzdahnu
Sijale su naše duše kao nikad do tog predivnog časa
Ali posle te noći talasi bola i bujica strašna nasta
Zbog te večeri u meni će još dugo tinjati dečija mašta
Zato nemoj me zaboraviti,iako se ja od tebe rasta’
Seti se ponekad strasti naše i probaj da pustiš suzu
Da se nekom drugom kao meni što si,ne pretvoriš u meduzu.

                                                                                                                                    Rise Anaris 2015
Mom neuhvatljivom leptiru…

 

 

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting