slike jednog zivota

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Tacno 600 godina od bitke na Kosovu
i jos toliko nevolja sada omcu vezu mu
Da je zivot kraci
da ga zguzva baci
Pa da pocne novi kao papir beo
znao je sta ceka zato nije smeo
Nema glasa doktoru
prepustio se cekanju
I zelenkastoj boji,zidova koji
Znace prije njega,sta bit’ ce od svega
Okicena jelka crtezima djecijim
to bolnicko jutro smo cini tezim
I SS-ovski koraci doktorskih klompi
odzvanjaju u glavi skoro poput bombi
48 sati bez sklopljenih ociju
molitve za zdravlje zna sve kako pocinju
I konacno plac,a sa srca mac
Poceo da klizi,jos jedno pitanje u zraku sad visi
Zensko ili musko to i nije bitno
samo da ga vidi,to je bilo hitno..
2. je januar,deset sati izjutra
godina je predratna,osamdeset deveta..
Tu pocinje prica koju sada pisem
jer u 10 sati kad poceo sam da disem
Pocela je borba za to dvoje ljudi
ko ce bolju ulogu u filmu da odglumi
Film je roditeljstvo,rezira ga sredstvo
a direktor ljubav,nijeo im’o kuda
Ne pita se mnogo jer novac vlada strogo
A 21 i 23 na ocigled samo prosti brojevi
ali bas i nisu,na nesrecu visu
To su bile godine,sitne kao boginje
dvoje glavnih glumaca i genetskih tvoraca
Jednoga zivota,kog bilo je sramota
onog sto je imao,dok je u skoli lagao
Da zena sto ga ceka
na sred kise i vetra
nije njemu majka…
Da zivot koji vodi
da je kao bajka
Da roditelji njegovi kupe sve sto pozeli
trenerke i patike menja kad on zazeli…
A to je u stvari bilo ogledalo
u stvarnosti njegovoj sve je bilo suprotno….
Stan,36 kvadrata
Ulaz,oker izbusena vrata
i kreveta oba spojena u jedno
Al’ tad’ bilo je svejedno
jer bili smo mali
i malo toga znali…Tata,poslusnik rezima,izaslanik rata
u kojem je sad gradu i s oruzjem barata
Nikad necu znati
da li i on pati
Ili nema vremena da o nama razmislja
i kako to izgleda nemati vremena
Jer u ovoj situaciji,drzavnoj inflaciji
gde za hleb se kidamo
Vremena je uvek dosta,i samo toga imamo…
….tih debitantskih godina u zivotnoj utakmici slabo se secam.Nekako kroz maglu ili polu san naslucujem osmehe.Ne znam da li ih cujem ili vidim ali deluju iskreno,onako kako smo zidovi vrtica umeju da ih zapamte.Nevine,proste,spontane..nisu to osmesi nase svakodnevnice.Nije to okruglo zuto dvodimenzionalno stvorenje koje iskace na ekranu pri pritisku na dve tacke : i zagradu ).Nije to ni proracunati vec formiran osmeh skolaraca i odraslih..da ne bude preglasan,da se ne vide zubi,da ne privlaci paznju…Ovo su osmesi jednog proleca.Nekako sam se stalno prolecem i zaljubljivao,u jednu Anitu,Tamaru,Anu..svako moje prolece pamtim po novom osmehu,imena sam vec i zaboravio.Tako da te pionirske dane bez mnogo zapazanja i briga pamtim po odsustvu svoga oca i prvom zaljubljivanju…

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting