Sarajevo

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Vilsonovo šuška lišćem pod nogama što su željne ovog grada
I što nose ovaj čađavi oblak u očima preko mostova Miljacke
I što Grbavici ne daju mira popločavajući je jecajima izgubljenog
I što umorne konak nalaze na mekoći Vrbanje, zastale u davnom snu

Šta ćemo, Sarajevo, rode, ovako odrođeni?

Ovo pustopolje koje sam nekad zvao Miskinova me ne prepoznaje
Očima prelazim preko Tržnice i Hamama, i nemam glasa za njih
I Katedralu, toliko sanjanu, oči ne vide, umorne od gustih suza
I Begovu, i Sabornu, i neživljenu, i nesmirenu, i studenu, i oplakanu

Kuda ćemo, Sarajevo, rode, ovako ojađeni?

Čaršija postoji samo za to da se u nju spuste nemirni sokaci
Da mi se golubovi nastane u rukama, što su oduvek samo njih čekale
Zar ne prepoznajete ove dlanove koji su vas grejali u košmarima
Zar ne znate da su u vama poslednje trunke duše Drvenije, Šejtanije, Čobanije

Šta da pamtim, Sarajevo, rode, kad smem samo da zaboravim?

Sklonite se, nezrele razdelije, gorak ukus je još na usnama
Odlazite, pahulje iz magle, obasjane nejakim svetlom kroz kestenove
Ne dozivajte me, devojačka šaputanja, glas vam ne čujem, dah ne osećam
Sve je, Sarajevo, rode, ostalo smrznuto u zimama koje više nemamo

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting