putovanje bez kraja

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]
“…
Sa dubokom noći sve je oblačnije, tvoje oči urezane u moje kočije, ja putujem bez pravca i smera. Ništa ne smeram, samo da sanjam, da te želim, da ti se klanjam u snovima, da te ljubim u nekim novim životima…
Jutro je, sunce stidljivo se pomalja, ja odlazim i opraštam ali ne zaboravljam. Pustinja želja, puka promaja,
beskraj me od istine na mahove odvaja, ja ponavljam pokrete očima ka nebu.
Tragam za našom srećom, družim se sa svojom tugom i kada ostanem na ivici ponora obratiću se nikom drugom nego njoj! Ona me je spasila, ona me je tešila, ona me je hranila, ona me je krepila. Ona je gledala u tebe i bestidno strepila jer ti si se baš previše bila zalepila za testament na mojoj duši. Moja volja nek se sruši samo neka budemo ljudi tuđi u nekom svetu gde su oblaci odavno napustili nebesa… Gomila metresa bacila je sudbinu na kolena i sada i ona kao i ja puna je besa. Put se razdvojio na dva kraja, kao i moje srce bez putokaza u slepo nastavlja da valja svoje oči. Krenuo sam odlučno i dalje budan čekam noći… volim te visoko
Svileni put satkan od očaja tvoje oči postavlja na svaki kamen što ga otklanjam. Gomila suza poplavu stvara i stapa se sa kišom što i ove noći opet hara. Predamnom ništavilo budi jecaje, u svakom uzdahu od kapljica u mome oku. Misli u toku, propatio sam te previše, diplomirao u roku oblik tvojih usana. Osetim napaćenu zemlju što podamnom trpi udarce nebeske. Ja sam jedan od njih. Ja sam samo još jedan stih na tvojoj klupi u parku. Trudim se da te ne vidim, slep sa za sećanja i slike. Prolazeći kraj bunara čujem krik duhovne muzike satkane od dodira vode. Strahovi me vode sve dalje ali bliže tvom liku i u svakom sledećem stihu ja te vidim sve jasnije. Na posletku proćiće sve te ljubavne apatije kad sunce zaurla ljubavlju glasnije nego ikad. Revolucija dana probudila je sve i ukinula opet tvoj lik što ga neprestano sanjam. Klanjam se tvojoj obrvi iznad oka što je ponosno branila dostojanstvo jednog zaključanog osećanja u dubini sećanja, bez imalo volje i praštanja, bežim od svega, kao poslednji pas ja se sklanjam. Pogledi u prazno, sve više bolesno i zarazno, tražim izvor sentimenta u ovom parčetu zemlje kojom šetam. Osvrt u nazad baca
poslednji krik duše na asfalt i ostaje večno prikovan iskrama istinske ljubavi. Ti nikad nećeš znati ko sam ja. Premalo sam te puta dodirnuo u mislima iako mi misli u stvari i jesu ti. Gledam ka nebu. Mesec se odskora skrio krišom iza horizonta i poneo sam sobom sve ono što je doskora bilo strašna, jeziva i gluva noć. Duga noć ispunjena gomilama pogleda vezanih u snopove sto su ih emitovale hrpetine tvojih očiju nastanjenih na nebeskom svodu. Iskonski strah za životom na mahove mi oduzima dah. Hranim se idejom da postojiš negde iza tanke linije sto je obavila sve ono što je do sada bio mrak. Svetlost, ipak, više podseća na tebe. Uzvišenje predamnom prevelika je strast. Planina kao sena plast izgorela je pod mojim nogama, gazeći je hitro izgovarao sam tvoje ime u strofama. Proklinjao sam sile da me uzmu i bace oko vrata šal od svile, lagan baš kao što je tvoja kosa. Slike tvog lika, preko čela prelazi gomila poljubaca a odjednom praznina, panika, ništa i strah. Pod rukom osećam dah vetra. Doneo je tvoj miris što sam ga snio prošle noći. Osetio sam laž stvarne istine. Percepcija je ponela moje misli krivim smerom ka cilju. Cilj ne postoji. I on je laž. Samo ti nisi. Ti. Mi. Da li smo ikad i da li ćemo ikad i postojati? Prestao sam dane, godine i sekunde brojati od kada sam naslutio da ćeš po prvi put da mi se obratiš. Sve je stalo. Okean želja i kosmos je malo da bih ti pokazao koliko mi je stalo. Kako je sve oko mene nestalo a tvoj lik je ostao zapečaćen. Sećanja sada samo donose dijamante i zarđalu istinu ispranu gomilom poplava. Ne želim da te sanjam, al nešto me primorava. Stigao sam do ponora želja i zemlja podamnom je mekana baš kao i tvoja postelja, bar tako predpostavljam. Iza sebe ostavljam život, jadan i mizeran naspram tvoje figure. Za tebe sam spreman da umrem. Zbog tebe bežim. Zbog tebe se svaki put naježim kad vidim zaljubljene parove. Nikad ti nisam ništa darovao, ja tebi pisao sam darove. I srce sada staro je i ruke žuljave od pera i mastila. Prolila se uzavrela krv po hartiji, imam utisak da je sve upropastila. Čekao sam te godinama, vekovima, životima, ali ti si zakasnila. Oh, kuda ploviš sad, ženo mojih snova?
U zemlji sušnoj moja strast je pustila korene, sada već pune korova, i na mestima gde tišina upija zvuke sadašnjice prošlost je postavila svoje granice. Tražim zemlju nesanice, tražim svet bez tebe, jer ne mogu da te imam. A i šta ćeš mi ti? Ti si tako savršena, ti si moja vera, moja katedrala neporušena. Sve druge su pale. Sve druge su mi  se dale, pohlepno sam grlio, gazio oltare, lomio srca, dok moje i dan danas za nama puca, a za tebe kuca. Kuca je mala reč, jer nikad vrata otvorila nisi. Za tobom udara, plamti i bruji, kroz oluje struji i donosi kišu. Mokra je zemlja. Stopala mi sama gube snagu i mole kolena da kleknu. Ležim u blatu. Pijan sam od tuge. Koliko sam samo mrzeo sve druge da bih tebe voleo sve više. Razočarenjem odišem i kraj je neminovan. Kraj pun tebe. Život pun smrti. Oči pune slepila…
Voli me kao smrt, želi me kao kišu i na kraju samo i krici odišu, beskrajno potišten, svetlost ignorišem. Previjene rane,
pomalo kratera u sećanju, novi svet zvuči čudno i lepo. Kao da voleo sam slepo a sada progledao sam beskrajno krepko i zdravo… I opet iluzije i opet jao! Sećam se prve noći kad sam te ukrao iz ruku pohlepnih. Kao na igrama na sreću kombinaciju potrefih. To si baš ti, opet i opet. Opet je tu opet. I dalje sanjam tvoj krevet, neminovna strast što izvire iz mene ostavlja noću sene na tvojim zidovima, ti ih ne vidiš. Nikad nisi ni videla da sam ja stalno tu. Bar si negde na nekom nebu moja i zapisana kao zapovest na kamenu. Život kao kocka, put kao čoja. Kockam se , ljubavi, ti nikada nećeš biti moja. Osećam svakog ko žudi za tim što je tvoja kosa tvoja, mrzim ih! Pogled bacam na latice kraj puta. Da li je istina ljuta na mene pa me kažnjava laticama boje tvog kaputa? Polen je jak, seme je pobeglo u plod, a ja sada počinjem i da mrzim svoj hod. Sedam kraj odbačenog lista. Svaka jabuka kao tvoje oči blista i prodire mi dušu. Noćas sam proklinjao i Isusa Hrista. Nema više vere, sada bi samo hteo da te uberem. Osećam tvoju figuru, kao sve ove useve oko mene. I priroda je tvoja kuća. Zemlja je tvoj krevet, a ja u svemu izgubljen jer u mom paklu malo je krugova devet. Prognan neočišćen, shrvan i potišten. Sve stanice su otišle zajedno sa mašinama. Ostao sam sam na polju sa minama, jer svaki pogled strahuje visinama. Svaki korak jeca i čuje se u daljinama. Daleko je da bih dostigao, gluvo je da bih čuo, nedostižno je da bih postigao…. Kaži još jednom koliko te nema, koliko je kapljica voska na mom ramenu palo i udomilo se poput hrizantema. Koliko mogu još ovako da dremam budan i kao zabluda bludan osetim te bićem celim, oset je čudan. Malo je večnost, blizu je nebo, svaka stopa vapaj čežnje potiskuje do mozga i opet nazad u belo. Noći su mi ispovedale istine o danu i ma koliko znam da je svaki sledeći dan prljav, ja sam uvek tebe imao u planu. I nema smisla. Ti nemaš manu. Koliko me je stisla ova bol, toliko želim tebe još više. Ne osetim više ni vetar ni kiše ni sunce nit čujem sebe kako dišem. Kao da je smrt blizu opet. Da li da prevarim ovu golet i bacim se niz liticu kao da mogu da poletim. S željom da sletim negde čistog srca, bez tebe, čistog uma, bez sebe. To je moj cilj, ali bojim se. Bojim se da te nikad više neću voleti kao sad. Ti si mi hrana, ti si mi dana kao dan kad opkoli noć sa svih strana. I nestala je tama. Ali džabe kad je duša survana, oko mene lica tmurna i zgužvana od mržnje i besa. Odlučio sam, posetiću nebesa.”

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting