NEDOREČENE MISLI NEDOVRŠENIH REČI

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Postojim, to je blago, tako blago, tako lagano i lako

Reklo bi se da se misao sasvim sama u vazduhu drži

Pokreće se, odasvud milovanja koja čile i nestaju tako

Sasvim blago, sasvim blago, još ima penušave vode

U mojim ustima, gutam je klizi mi niz grlo, teče i prži

Ta bara, to sam ja, i jezik i grlo i to sam ja kada odem

Vidim svoju šaku što se rasprostire tu po stolu

Ona živi – to sam ja

Otvara se, prsti se šire i usmeravaju kroz vazduh

Na nadlanici je, predstavlja sam vrhunac kraja

Opružila se lenjo, pokazuje mi svoj debeli trbuh

Izgleda kao životinja što leži nauznak u svom bolu

Prsti to su šape, prave po stolu bangave korake

Zabavljam se tako

Što ih veoma brzo pokrećem, kao rak, da kao rak

Prevrnut na leđa, pruža svoje krake, koči se polako

Rak je mrtav, na njegove tačkaste oči pada mrak

Kraci se skupljaju, stiskaju oko trbuha te moje šake

Vidim nokte, jedino na meni što ne živi a opet štima

Pa i to je pitanje

Moja šaka se okreće, ispruža se okrenuta na dlan, giba

Nudi mi sad svoju nadlanicu, obasjanu u rano svitanje

Srebrnastu nadlanicu, pomalo sjajnu, reklo bi se riba

Da nema riđih dlaka na početku zglavkova na prstima

Osećam svoju šaku, to sam ja iako se osećam razapet

Te dve životinje koje se pokreću na krajevima mojih ruku

Moja šaka grebe jednu od svojih šapa noktom druge šape

Osećam njenu težinu na stolu koje nije ja ali je ipak živo

Dugo, dugo traje taj utisak težine, ne prolazi, nosi poruku

Nema razloga da prođe, naposletku, to je nepodnošljivo

Povlačim šaku, stavljam u džep, kao iz same odluke

Ali skoro smesta

Kroz težinu osećam toplinu svog bedra, tolinu tela

Odmah izvlačim šaku iz džepa, kao da nisam svestan

Ostavljam da visi niz naslon stolice, tu anemično bela

Sad osećam potpuno njenu težinu na kraju svoje ruke

Ona pomalo vuče, jedva. mlitavo, beživotno, meko

Ona postoji ipak

Gde god je poželim ona će nastaviti tako da postoji

A ja ću i dalje osećati da postoji, visi na meni taj krak

Ne mogu je uništiti, kao ni ostatak tela, ti udovi moji

Tu vlažnu toplotu koja prlja moju košulju kao mleko

Ni sve to toplo salo koje se bljutavo lenjo pokreće

Kao mešano kašikom

Ni sva uzbuđenja koja tumaraju u meni unutra

Koji idu tamo-amo, penju mi se iz boka klasikom

U pazuh Ili lagano životare tu do večeri do jutra

U svom uobičajenom uglu svoje sopstvene sreće

Da sam samo mogao prestati da mislim, bilo bi bolje

Misli, to je nešto najotužnije što postoji, što se ne leči

Još otužnije od ploti, taj turoban bol poput grudobolje

Beskrajno se razvlače i ostavljaju neobičan ukus nanovo

Ima reči unutar misli, nedorečene misli nedovršenih reči

Nagoveštaj rečenica koje se neprestalno vraćaju na ovo

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting