Naše nebo

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

O kako smo nekad bili pravi,
jedni za druge.
Tada znali smo, biće to dugo,
trajaće do beskraja.

Nakon sunca, dođe bura,
nevrijeme bez duge.
Drugi ljudi su oni što pate,
a nikad da shvatimo da to smo i mi.

Tuga je često neke sreće podznak,
tražeći svoje nebo bijah jak,
ali sve to bi malo.
Sada sebe pjesmom tražim,
ona me zna jer se srce krije tu.

Isti sam čovjek i na nebu i na tlu.
Sebe ako ponovo sretnem u staroj, dragoj
ulici, u toj novoj prilici, u duši će
zaigrati sjaj, a zvijezde će se pozlatiti.
Shvatiću da nisam sam.

Ljudi smo isti, ali drugi smo
jedni za druge, nismo pravi više.
Sve je tiše, taj mir donosi nemir.

Ipak jednog vedrog dana,
otvoriće se svemir i sve će proći,
ko što prolazi sve.
Vozovi odlaze i odvoze naše ljude,
a neko ostaje ispod neba svog
i čeka snove da se ostvare.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting