MRLJA NA SMARAGDU

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ne znam kakav demon iluzijama pesništva me goni

Usamljenost ne može biti suviše potpuna

Vlada duboka tišina i gusti mrak nad kulama se odroni

Sve vatre su pogašene negde u šest sati uveče

Po zapovesti koja je dobošima objavljena još juče

Neka sva zemlja potone u mrak a da zablista kruna

Čuje se samo glas stražara razmeštenih po bedemu

Koji redom šalju jedan drugome tajni znak

Ponavljaju svoj otegnuti i tužni uzvik kroz noć nemu

Gavranovi sa bočnih kula odgovaraju još tužnije

Ne osećaju se više na njima sigurno i kreću južnije

Poleteli su u visinu do glavne kule koju opseda mrak

Ništa me više ne može uznemiriti, izbaciti iz takta

Pa ipak me nešto uznemirilo što nije larma

Hteo sam a nisam mogao da pišem, bez ideje defakta

Osećam nešto u mislima kao mrlju na smaragdu

Ta pomisao da neko u mojoj blizini bdi dole u gradu

Bdi bez utehe sa velikim bolom u duši, voštana karma

To me tišti, nekada sam u tom gradu imao prijatelje

Uveren sam da je potrebno ispovediti se

Ali ja sam sopstvenu ispovest naglo izbegao iz želje

Da bih se predao sav svojim najdražim mislima

Zato sam kažnjen zabunom istih misli koje rasklima

Više sasvest no razum, kob neizrečene večernje mise

Dok mi ptice kruže nad glavom sabiram skup bolova

One ne lete naokolo slobodno i daleko

Čini se da su crna krila otežala od rastopljenog olova

Ovlažena možda kojom gorkom, potajnom suzom

Jednog napuštenog prijatelja, a s đavolom ugursuzom

Delim gutljaj očaja i isisavam žuč kao majčinsko mleko

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting