MESEČEV SVET

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Ma koliko god nekima to možda nestvarno izgledalo

Moja je velelepna šupa

Izgrađena na temeljima drevnog zamka

Na zidu moje sobe postoji bela rupa

Ogledalo

To je zamka

Znam da ću uskoro dopustiti da se sam u nju uhvatim

Kako mi to gordo zvuči

Čitao sam negde da se mnogo njih obesilo

Pošto je popilo svoju poslednju kap žuči

A zatim

I to se desilo

Siva stvar se upravo pojavi u ogledalu ali nije to duh

Približavam se i gledam

Ne mogu više da odem, vremena na pretek

To je odraz mog lica , neka senka bleda

Kroz vazduh

Se nazire tek

Često u izgubljenim danima ostajem da ga posmatram

Ali kako bih ga opisao

Ništa ne razumem na tom licu, maska nema

Lica svih drugih ljudi imaju neki smisao

To smatram

Ali moje nema

Ne mogu čak da odlučim da li je lepo ili je odvratno ružno

Sve zavisi šta se događa

Mislim da je ružno jer su mi tako rekli ljudi

Ali u suštini to me ni malo ne pogađa

Zlo nužno

Da se s njim budim

Čak me i vređa što mu ne mogu pripisati takva svojstva

Kao da se ružnim ili lepim

Nazivaju grudve zemlje ili veliki komad stene

Ponekad je i najlakše onima slepim

Spokojstva

Iz maglovite sene

Imam sreće da mi čelo nosi jednu od onih tamnih griva

Između kestenaste i plave

Neodređene boje što daje tu tajnovitu sliku

Lice bi mi se izgubilo u obliku glave

Prikriva

Neodređenost liku

Pogled silazi lagano, dosadno na čelo, niže na obraze

Ništa čvrsto na putu ne sreće

Upada u pesak, očigledno tu su, nos, oči, usta

Ali sve nema smisla, ništa se ne pokreće

Te staze

Prati magla gusta

Moguće je da sam se suviše navikao na svoje lice

Kada sam bio sasvim mali

Govorili su, ako se u ogledalu gledaš predugo

Videćeš u njemu majmuna, kao u šali

Te zlice

Ne znaju ništa drugo

Mora da sam se još duže ogledao jer to što sad vidim

Znatno je i ispod majmuna

Na ivici biljnog sveta, negde na stepenu polipa

To živi, ne kažem da ne živi poput truna

Zavidim

Onom ko ga opipa

Vidim otužno meso koje se rascvetava i nesumljivo treperi

Naručito su te moje oči

Iz velike blizine, užasne, staklaste, meke, slepe

Pa rekao bi kao riblja krljušt na ploči

Reperi

Sve su ali ne lepe

Svom svojom težinom se oslanjam na rub glatke fajanse

Približavam ogledalu lice

Sve dok ne dodirnem, sve dok ne isčezne slika

Ne ostaje ništa ljudsko, izraz samoubice

Nijanse

Zasena i prilika

Mrke bore su sa svake strane grozničave strane usana

Pukotine, krtičnjaci iznad obrva

Svilenkasto belo paperje se po padinama obraza

Dve poduže dlake štrče besno iz nozdrva

Zbusana

Slika nemog odraza

Uprkos svemu taj mesečev svet mi je blizak, videše oči

Ne mogu iskreno da kažem

Da prepoznajem njegove pojedinosti jasno ko dan

Celina ostavlja utisak već viđeno da pokaže

Svedoči

Lagano klizim u san

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting