L’histoire de quelqu’un

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Slušajući je kako kiselo rominja
tu kišu što se po prozorskom limu kotrlja
ustadoh i uzeh koru starog suhog crnog leba
nekakvo parče sasušeno na vrelom zraku
u okačenoj kesi o cev radijatorskog rebra
i počeh da žvaćem osmehnuvši se tek
na okus koji mi ispuni usta, odveć prijala mi je ta
kisela tvar gaseći gorčinu što mi nakida
utrobu koja već dugo vrišti od gneva već skoro nepuni vek
a onda, iz druge sobe začu se glas te žene
kako umiljato zvoca i trga mi um, parče po parče
deo po deo, pa i na to se osmehnuh, zvocanje njeno
je bilo ugodno uhu za čuti ga večeras
jer donosi mir i sreću kakve nema na svetu, al ipak
vrlo je ugodno bilo. A onda čuh kremen upaljača, tako smelo
kojeg okresnu palac njezin žarivši vrh papira u kom
zamotan duvan već dugo pospano leži, trulež,
i tada zaćuta.
Znao sam da ću mirno spiti
narednih tri minuta
a  vrli ukus podobno me sladio, još uvek onaj
zalogaj s početka ovog nesigurnog teksta, progutah ga živog, kao životinja
što proguta svoj plen, sirov, slasno. A znao sam i tada
da ja nisam sirov čovek kiselog okusa po prirodi svojoj
to je neko drugo iznova kreirano moje biće, ono koje još nisam sreo
a nisam ni od onih što se nad prozorskim oknom
gledajući vani stare zamagljene ulice i sive zgrade
komunsitičke ostavštine izranjajući kao utvare
tog doba nad proizvodnim siledžijama i ukrivo
dimljacima sazidanih od starih cigla, već okrnjenih
koje, inače, ruše a dima, tek, nekako, sve više.
uzeh naočare sa stola, požutela stakla od sveće
što noću gori da sakuplja dim mog duvana
i kao utvara se povukoh do drugog kraja sobe da iz
najdonje rasklimane fioke izvučem neke stare papire,jednako suve
kao i onaj hleb, jednako žute kao i ove zavese,
a jednako prazne kao što je pesnik koji piše
o jednom izgubljenom vremenu
na jeziku koji nije njegov a njegov je,
na papiru koji upija reči i guta sve lepo što se napiše
u gradu u kome niko ne čita
za ljude kojima neće pomoći svojom reči
niti će oni pomoći njemu
svojim razumevanjem
Pa ipak, otrgnuh se od tumaranja po tim pomalo
jezivim hodnicima vlastite sagorele mašte i umovanja
što me kao slepca odvlačilo u dubinski ponor gde zidovi su vlažni i
zaudaraju po vonju
ponor iz kog bi mi se kasnije bilo teško izvući
na stolicu svoju sedoh, skoro pa legoh u naslonjač
obložen krutom tkaninom, vremenom otanjene spužve
neudobno se smestih i vezah pojas koji kliknu kada pritisnuh
metalni vrh da  ulegne u žleb
bio sam spreman na pokret, na stajanje u mestu, kožu sam
promenio već rano tog jutra, sada je na meni sveža
i čista, pripremljena za starost
rukom posegnuh za pero kao za pušku dvocevku
i ne bi mi teško da ispalim poneki hitac u zrak, kao
da idem na slavu, u posve novom odelu, sa crnom leptir mašnom
u kojoj je svezan vrat, i lacem u koji je moj vrat obešen
a onda se nasmejeh na svoje ludilo, pa ne idem nikuda baš
tu sam, ostajem tu, sa svojom maštom, da znaš
da se u koštac hvatam sa rečima, bez ljutnje, nasmešen
naoštrenih zuba čekajući plen, da ga ulovim
možda pokoju mušicu u zraku koja proleti, da je ščepam
kao zver, i da je progutam jer suv mi je ovaj
ubuđali hleb
I onda videh leptira, što krila svoja je rašireo
leti na moje crno mastilo, uz njega lete živahna još dva leptira
malena, od njega lepša, na put su tek krenuli
nisu još mogli let da osete, ni da se umore
kad otvorih svoje zubate kandže, da ih ulovim na vreme
i proždrem, jer lepota njihova
je mladost njihova
jer snaga njihova
ovom sivilu ne treba
zatim pogledah gore nekuda, i videh da mi je jedan ostao
najveći zalogaj za moju glad koja još ne jenjava
da ulovim ga odmah, šteta. Trebaće i kasnije glad da  se uguši
posegnuh za čašom žutila levom rukom
iz desne ispustih pero, i dosegnuh svoj plen
Gledao sam minut kako krila širi to prelepo biće
taj sjaj sreće, šarenila
A onda čašu poklopih podmetačem od kovanog čelika
da  uvidim ume li leptir
da pliva.
Mutne vode su vode naših duša bolesnih
na sreću, razboleli smo se još kao deca
pa tu bolest vučemo sa sobom od detinjstva
tako su nas naučili, truli kao krompir
koji nikne kada je zemlja mokra i kisela
i sada taj truli krompir daje klicu za novi
a iz klice nova trulež će da ponikne
Ponovo uzeh svoju dvocevku, povukoh
liniju tanku, zaškripi po papiru, ili on jauk bola ispusti
napisah reč prvu, a možda napisana biti ta reč ne bi smela
i možda joj nije tu baš mesto, kao ni u podsvesti
ja sam vrli rob njen sad, voleo bih da nisam, ali šta bih, ote mi se iznanada
i oteće ih se još, oholo neću moći da se zaustavim tu baš na početku
a tad na časak zvuk radija okrenu misli moje
na suprotnu stranu
oštri jauk s one strane belog prozorskog okna u isto vreme.
oklevam da li da pogledam van jer ako pogledam
zaslepiće me dan
šta ako još nije pala noć? A ako je bila noć zadnji put kada sam gledao,
šta ću, ako je, kojim slučajem, svanuo dan?
ne, ne znam da li da gledam van
i reših da se reši saznanja koja mi ne služe, da ne bi uticalo to
na koju reč moju, jer svaka suvišna reč troši mastilo. Ali ako promislim, pa mogu i da je prekrižim, ali to je već dodatno mastilo, a trošiti ga badava ne isplati se pesniku nikada
ne, bolje je da ne gledam van, od suvišnih saznanja
olako čoveka zaboli ionako posve bolesna glava
Skinuh poklopac sa čaše i otpih omalen gutljaj vode, da grlo saperem
leptir moj je sada već kuhan lepo i omekšao je
da izdržim glad, ili da ga u zalogaj pojedem sad?
ne, ipak će biti mudrije da se lepo, ko čovek, zasladim kasnije
oči moje skrenuše ulevo, ipak.
na staklu s kišnim kapima, devojčica
i prosute pomorandže po asfaltu, desetak, izbrojah
žena raspuštenih sedih kosa korake grabi kao vitez
dok čovek u čizmama ribarskim i štapom za pecanje
gleda i ne pomera
kakva li bruka, sramota, za bedno dete
časak nepažnje, i zlo se zbije a da čovek ni ne sanja
da srećom pusta devojčica, od nekih deset godina,
nije hodila u neznanju
možda ne bi kupila te pomorandže, a one se ne bi, po afaltu rasule
i niko ih neće moći da guli nožem, jednu po jednu i niz grlo pusti
kako smo samo nepažljiv rod mi bedni ljudi
ah da, umalo da zaboravim reći da
devojčica, između ostalog, evo, jedan orao siv i nakostrešen,
što na prozorsko okno mi doleti
šapnu tiho glasom ljudskim napola promuklim
da je vrla devica  u blaženom stanju
bila. Neka joj je večna slava.
Ponovo spustih dvocevku svoju na to uvelo parče papira
a ruka desna mi protrnula snažnim osećanjem
nemaštovitosti i bunila
no, to je moj prokleti dar, ovako neizbrušen i bahat kao i ja sam
razmislih da možda  sam predugo ovde, možda  je
vreme došlo da se odmorim, nekoliko sati sna
bi godilo mom umornom i beskrvnom telu
Ili da ustanem teturajući se kao uvek, posrćući da ispravim leđa i kolena savijena
već mesecima. Dovoljno prošlo nije, neću. Lepo je ovako i lepše ne postoji.
Kada čovek prihvati da drugi put ne postoji
osim puta kojeg je sam birao
tada shvati da će lako zalutati
u sopstvene mašte čini
ako mu se obistini, očemu je sanjao
tek onda shvati da je možda
trebao lepše snove sanjati.
Evo, i noć mi već zaleprša na pocepanom staklu
na kom nekoliko kaplji buđi i blata rasute ponegde
na krajevima strše s porukom u rukama svojim
vani je svet koji ja ne gledam kroz čistinu
jer ni sam nisam čist ni bezgrešan
svetlost se ugasi, utonu u san moj plišani dan
a sa one strane, uhvatih pogled jednog starca
pošao je,nosi svoju dvocevku i maše mi.
nasmeših se nekako setno
sedeći tako nad sobom sam
u oči ga pogledah, i pomislih da on tu nije više
onda u panici, onako kao vešt mornar, sagnuh se
da vidim da li je moje sidro još sigurno
ispod površine vode na kojoj plutam
gde mi je sidro, sidra ja nemam, voda mi do kolena već
sidro, gdje mi je taj moj kameni oslonac, da  nije još dublje
potonuo?
voda od leda mi već do bedara, osećam je, struja zime i snežna lavina
navire
puni me jezom, tako strašnom i trnovitom da ću da vrištim
ali se bojim da ne uplašim dobre očeve oči sa one strane stakla
što još uvek odraz senče.
a onda sa drvenog stola, izgriženog od soli i valova
dok od njega biju i biju, uzeh jedno parče uspomena
i bacih u taj led, okrenuh se ka starcu tom
ne bih li rekao dobro veče
ali ne rekoh, već tiho izustih kroz stisnute usne od grča, samo treptavo zbogom
Kako se samo teško kotrljaju sati
i kako se samo teško vuku kazaljke kada je čovek sam sa sobom
na ivici dva sveta
a moja je ivica tanka kao na vrh noža oštrica
na njoj se ljuljam, bos. nisam prevagnuo, ni levo, ni desno;
a kako bih, kada je između zdravog razuma i ludila
uvek bolje birati nijedno od to dvoje
zdrav razum te tera da promišljaš, da rukama dvema koje bi najradije
pružio predase da pesnicama razbiju staklo i da ti telo
iz stolice iskoči van među vukove
slabo i nejako, još bledo i drhtavo, i svakim časkom drhavilom moćnije
i tamo, vani, gde iza starog limenog sanduka u kome prodaju uspavanke
za večni počinak
izviru ajkule
da se tamo,  to tvoje bedno čovečije telo u jegulju pretvori, u mulj zaroni
danju i noću, i mre.
Ludilo da biram, to ne! Tamo se lako poludi. Zar ne? Ko će pre, ko bi znao, a ko bi uistinu da zna? U ludilu mome me niko ne shvata, zato neću na tu stranu, ne, neću ja.

Ponovo se vratih, iz dalekih svetova gde odlutah na minut ili dva.
Košaru voća dozrelog pred mene spustile njene dve lepe duge ruke
Volim te ruke, i njihov svaki pokret. Molim da kreću se  večno.
Volim taj miris njene kože kao sneg čist
što me omami za čas i podseti da ne postoji ni ono levo, ni desno
ni mač, ni oštrica.
Volim njenu čar kojom me zanese, kao ptica
Jer u tom dahu, u tom zanosu svežine, ni moja dvocevka ne puca
u njoj je sve zaledilo, u njoj se istopio i metak i mastilo
Kad krene moja ruka kroz kosu žene te, u njoj se zamrsi i ne želi van
i samo tada, pogled moj s druge strane prozora mi uhvati dan
a u zenici tad, zablista vetrom nanesen sneg i mraz.

Fedja Imamovic

One thought on “L’histoire de quelqu’un

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting