Iskon

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

Vreli je med dnom ulice mirisao na borovo stablo,
večno ukamenjeno u pitome skute dvorišta.
o mladosti, nisam znao podranih kolena,
pod snopom što žesti.- koliko srce će mreti.

Mi, deca, musave jeseni i mlake,
sa rolkama crnim kao nadgrobne svrake,
samo smo trčali, trčali, trčali…
i spokojno goreli u prolećne oblake;

A kada smo najzad dogoreli, – u zveri,
prestali smo trčati kud strah srce grdi;
Sada bežimo, od nas samih, u poznato,
i ako tu sve na tugovanje smrdi…

Ali, još je taj šapat juga iz devedesetih
studenim prstom u mojoj kosi.
I još, kao da želi da me nosi
ulicom čiji kraj u mladosti nisam našao.

No, sve je uzaludno, mi starimo, starimo,
i godinama ćutimo naglas govoreći
kako smo jednom živeli, iskreno mreli, i voleli,
i kako nismo nikada ljubav pobedili…

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting