I KIŠA JE PRESTALA

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

I kiša je prestala

Vazduh je blag, opojan, taman kako treba

Nebo lagano valja lepe crne slike

To je više nego što je potrebno za okvir jednog savršenog trenutka

Da bi odrazila te prilike

U našim srcima izazvale bi tamne male plime, ta dotična slika je nestala

Ne umem da iskoristim priliku, idem bez cilja, kotrljam se poput oblutka

Prazan i spokojan ispod ovog neiskorištenog neba

Nema neku savest

Možda kaže da ne bi bio tu da nije slušao

One oko sebe, ima pravo da govori

On nije promašio svoj život, umeo je da se pokaže i korisnim u osnovi

Oko njegovog vrata su lovori

Diže se spokojan i snažan iznad olupine, kao stena sa koje je trebao navest’

Svetionik, da osvetli put, pokaže rutu, ukaže kuda bi trebao brod da plovi

Da li je učinio šta je mogao i sve svoje pokušao

Prvi put vidim lice

Bez očiju, reklo bi se da je maska od kartona

Kao one što se po radnjama prodaju

Obrazi imaju odvratnu ružičastu boju, nos ušiljen kao u pretparačkoj priči

Trenuci ćutanja tajnu odaju

Odjednom se očituje istina, taj čovek će uskoro umreti, samrtnički drhtaj vilice

On to sigurno zna, dovoljno je da se pogleda u ogledalu, svakog dana više liči

Na leš koji će postati, porcelansku sliku sa betona

Eto šta je iskustvo

Zašto sam često govorio sebi da imam zadah smrti

To je poslednja odbrana iz očajanja

Hteo bih da sakrijem od sebe nepodnošljivu stvarnost, sve što mi dosađuje

Da sam bez stečenog znanja

Bez prošlosti, s otromelom inteligencijom, s telom koje se ruši ispisao upustvo

Sve sam lepo izgradio, lepo sredio, lepo oblikovao, mali zanos koji nadoknađuje

Izgubljenu veru u stalni napredak oko čega se sve vrti

Ima u mišljenju rupa

Trenutak kada se u glavi sve okreće uprazno slepo

Što sud nema više hitrinu mladosti

On ne razume više šta čita u knjigama, to je zato što je toliko daleko od knjiga

Što je toliko daleko od radosti

Ne može više da vodi ljubav, a vodio ju je, to što je ranije vodio ljubav, hopa-cupa

Mnogo je bolje ne da je još vodi, s rastojanja sudimo, poredimo, razmišljamo, briga

Ko bi mogao da podnese izraz lica leša i u njemu vidi lepo

On malo okrenu glavu

Kapci se dopola otvaraju, gleda očima ružičastim od sna

Smejem mu se, osmeh mi je iskren

Želeo bih da mu taj osmeh otkrije sve ono što je pokušavao od sebe da sakrije

Probudio bih ga bar na tren

Kad bi mogao sebi reći – evo jednog koji će uskoro odapeti – za večnu mu slavu

Kapci ponovo padaju, on drema, popiću u njegovo ime još jednu čašicu rakije

Odlazim, ostavljam anđela da bdi nad njegovim snom, on zna….

I kiša je prestala

Vazduh je blag, opojan, taman kako treba

Nebo lagano valja lepe crne slike

To je više nego što je potrebno za okvir jednog savršenog trenutka

Da bi odrazila te prilike

U našim srcima izazvale bi tamne male plime, ta dotična slika je nestala

Ne umem da iskoristim priliku, idem bez cilja, kotrljam se poput oblutka

Prazan i spokojan ispod ovog neiskorištenog neba

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting