Duša Pesnika

[Ukupno: 0   Prosjek: 0/5]

 

Nemoj i ti čitaoče biti samo mrtvo ime
na papiru neke pesme što je prate slave silne,
nas pesnike ljubav stiha tek ponekad nebom vine
i na kratko nam procveta duša tavna sa visine.

Naša davno iz praznine nedogledne duša pala
svoje sudbe dok dišemo, tiho opet u njih kopni,
snove naše prodajemo, istapamo iz penkala –
zalud krišom još nosimo svih ljubavi palih boli.

Vitezovi uplakani, i princeze ostavljene,
u životu blede sene strahovima porobljene.
Stope su nam u prošlosti ogrnute vlatom trave
još uvrele od lutanja, izgona od svake jave.

Još u nama plamti iskra ta odbegla stara nada
seća naše prazne ruke na tihnula časa klatna,
a maline kraj skorelih kaldrma od zimskog blata,
mirišu nam još u kosi na sva leta zlatnog zraka.

Čuješ li nas sveti oče kako jeca srce nemo
ostavljeni od svih želja u tišini umiremo.
Bore, sede, drhtaj ruke, u samoći pokraj praga
nikom nismo mi potrebni zavejani u pesmama.

Gledaš li nas mili oče dok se rimom uzdah čuje
mi smo deca zarobljena u telima starih ljudi,
prodali smo davno htenja peru crnom koje pljuje
i čekamo skamenjeni dok nas vreme ne izgubi.

Nemoj i ti čitaoče biti samo mrtva sena
hrabro korak svoj prepusti tom vihoru punom želja,
ne osvrći pogled vedri iza bolnih svojih leđa
pred tobom su jutra nova, tvojih stopa još su žedna.

U životu svaka tuga, svaki uzdah, gorki jecaj –
nosi koren svoje boli i večno te na to seća,
zato samo čitaj pesme jer kad svodom zasja međa –
ti ćeš rasjkom stazom poći, a mi stazom svih poeta.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting