Ljubavna

Ponekad kada noću, nebom zvezde roje.U mislima, tebe hoću, a srce moje vene.Kao vino u krvi tečeš, život mi opijaš.Kaos u glavi, praviš, ljubav razbijaš. Ponekad, dok pred sobom stojim.Tiho ćutim, mraka se bojim.Na granici daha poslednjeg.Drečim, ispred ponora bližnjeg. Ludo jedna, poljubi me bar kroz snove.Okuj me u večnosti, zarobi srce moje.Povedi sreću, nek nam sluga bude.Da svetlo ljubavi, rodi izvor, požude. Ja mrem dušo, za tobom se sušim.Ponekad, u grlu, na tvoje ime gušim.Al da živim to moram, ti da znaš.I večno kroz srce moje, ćeš da odzvanjaš.

Prkos Bogovima

Čujte me Bogovi noći, čujete li moj glas?Porušeni su moji sni, sad od vas, tražim spas.Nek procvate, drvo sreće, između mene i nje.Da ljubavlju kršimo tamu, da crnina ne bdije. Koraci teški, nemi i daleki, snove prema vama, nose.Kažu oni, da zora će skoro, da zaplakat će rose.O ja to znam, pružite mi samo nju.Da volim plavu, nežnu Boginju. Al crno vino, što u krvi se stopilo.Grešno biće, moje čini, dušu moju crpilo.Bogovi, nju ne daše, ta smrtno je srce njegovo.Rastanku se primiče, svakim danom nanovo. I tako, u tišini…

Tišina reči

Koliko želim da rečima objasnim sve.Vrtove rajske, šarenilo ponora i sne.Al nikako da pređem u taj čudni svet.Da lupim stvarnost i porušim avet. I crno mastilo, što kaplje po artiji.Muči, dušu, umetnika mladog.Pesmu, što peva, priroda duha.Pleše valcer u životnoj partiji. Izem ti pesmu, dubokog slova.Kad mašta mora bit, stkana od snova.Kad jesenji vihor, tiho šuti, na dno te vuče.Dušu, prostu, na golo svuče. I na kraju, tišina reči.Želi tužno da objasni sve, al kako.Kad mastilo kaplje, pesma se igra.Kad mašta spava, a jesen šuti.

Evo sanjam sreću s tobom

Evo sanjam sreću s tobom.Plovim morem, ljubavi tajne.Te crne oči, učiniše me robom.Usidren u luci, sreće trajne. I poneka reč, što san vara.Zaplete mrežu u mislima mojimTa reč nežno, srce para.Da bar mogu da te volim. Tamo gde dodir jave.Izgubljeni brod, iz sna vraća.Suza mornara, vrela, poput lave.Grehe nemani, tiho plaća. Evo sanjam sreću s tobom.I duša čezne za očima crnim.U moru ljubavi s usidrenim robom.Da bar mogu da te volim.

Šaptao mi deda

Od ranog detinjstva, šaptao mi deda.Dobrota sine to je mera, ljudskosti svih.Svi smo mi Božija deca.Što kradu čari života i pretoče ih u stih. A verovao sam ja, ta deda valda zna.Pa stariji je on, a ja mladi konj.Jer ćud je čudna kada stariš ti.Za smisao života, tad se uhvatiš. Problema nikad dosta, dok si mlad bereš bostan.A onda se kraju približiš i shvatiš.Da uzalud nije bilo i vidiš.Kad pokolenje je novo stiglo. U amanet ostaviš, nasljedniku se odužiš.Rečima Svevišnjeg, što odabra baš tebe.Da sećanje ne pere i svakim danom,…