portal za objavu pisane riječi
Kiša će sprati sve
I boje
I tužne grimase
I ružne navlake na prozorima
I istinu o njima u očima promatrača
Kiša će sprati samu sebe
I osmijehe
I riječi
Potonje i prve
I ništa drugo biti neće do misli o kiši
dok o kiši i s kišom nekoga kratko tu ima
Čak i njega o njemu, o kiši biti neće
Jer ona nije tiša
ni kad je tišina
usliša
Ote mi se noćas bezumni osmijeh
Ote mi se smijeh nad bezrazložjem
Nad bezvučjem mojih slika bezbojnih
i kaljenim zakonima nepretrpljenih žalosti
Kroz slutnje prvih ljubavi
na britvi vremena
tu gdje se ne posuđuje Ništa
niti otplaćuje Išta
Tu, gdje svaki moćnik
samo obican je vremena ročnik
Tu
u redu
gdje čekamo
Ote mi se osmijeh
i propade kroz moja okna u
neka tuđa i sretnija življenja!
Odmah potom ote mi se i neka luda zalutala suza
i sruči se kroz jauk nad mojim zaraznim lutanjima,
izbjegavanjima i sudovima bez egzekutora
Mojoj volji bedemi okova
A snovima mojim
dugi san?
Ovo, rodom mi dato vremeno breme
Ovo bremeno vrijeme
Nek” se bez me, ono prene
I od moga svega umori
Neka u svojoj mori ono se omori
Nek’ se od me ono odbremeni.
U trenu sopstvenome obremeni
I od vremena moga odvremeni
To breme, nek se tuče.
U sjeni moje sreće neka muče.
Neka u samoći ječe i u neznanju se povuče
Neka slatkotrena molitva ova iskona moga
Svakim mi trenom trenuje
Dok u meni i sa mnom
ona u kamenu
ne usnuje
Nedruga i nedrumaSrca mogaSada kvasna Pruga Ždije i melje rulju što boli mi likujepatrljku što zubalja za me niPute do me baca ona u neviđaje TaOd življaKuga