Pozdrav pesmi

Zbogom reči crna, reči neiskazna, što u mome bilu tužno ćutnjom preti. Moja Pesmo zbogom, bila si mi kazna I ljubavi sunce što više ne svetli. Misli tajne zbogom, od večeri plavlje, tihosti u času dok još sniju petli, duge ceste zbogom i zaraslo kalje; uzbrdice znojne koje miju vetri. Tišino sva prazna svakojeg postanja sva samoćo cvetna bezimene tkalje zbogom, idem zavek, mene novo sanja van beskraja idem… i još malo dalje.

Jeza

Prolaze nas leta, ruke nam se mlače u nesudnom stisku, i obrazi oble, od srca nam bije noć nečujna jače, sve smo žudi skrili u tamnice sobe. I vera u ljubav k’o misao dana u pepelu mrtvih Februara veje na mraz mi miriše promaja iz stana, a leto je, sunce drugima se smeje.

A u noći plavoj

Buduća me Jesen na tvoj jecaj seća Pa nazebla pleća ja ogrćem javom Da usnulom travom tamo gde je međa Novi život krenem; a u noći plavoj Zalud dok mi blediš tmu iz meka nedra U zagrljaj lediš ruke Jula cvetne Ma gde da si svoja ti sputala jedra moj će uzdah tavni jednom da ih sretne Jer znaj, tu sam bio, i vratnice drvne Dvorište i bašte, podigao sve sam; Napojio seme s’tvoje rane krvne I umesto tebe odsanjao nesan.