Potera uspomena

Jos jedna duga noc kao zla godina. Stize me potera uspomena, neda mi mira ova mracna tisina. Cak se i krici galebova gube u ovoj zloj noci, a ja nemam snage a ni moci da izbrisem tvoj zeljeni lik, sto caruje mojim mislima. Sve me jace u zagrljaj steze tama, jastuk ceznje zalivam suzama. Dok mi u srcu odjekuje ime tvoje, povlacim te u svoje snove, kao sto nemirno more povlaci talas u dubine, gde spavaju sve tajne i istine.

Moj Galebe

Gušim se u neprebolu mogla bih most da srušim nabujalom rekom suza. Orkanskim izdahom tuge korenje da ti izčupam iz srca već napola mrtvog, erupcijom očaja mogla bih ti krila spržiti Moj Galebe, da nemožeš leteti od luke do luke od srca do srca. Sve bih to mogla ali neću, još se nadam da ćeš u smiraj dana spoznati samnom sreću, i baciti sidro u moju luku, pa da uz buku mladih Galebova dočekamo zajedno Kraj.

Košmar

Crne ptice vrište u mom snu živo me blato proždire i vuče ka dnu, slamku spasa tražim ali bezuspešno, svaki me pokret povlači sve jače gušim se plačem, glasa nemam da upomoć zovem prepuštam se i tonem… Kroz misli mi proleću slike života na hiljade u sekundi… I hvala nebesima tu se probudim, okupana u znoju i suzama, shvatih da je svanuo dan, i da je to bio samo ružan san!

Čemer

Krvave duše zgaženog srca koračam kroz život, pognute glave ne čujem glasove slučajnih prolaznika tupog pogleda kroz njih zurim, gluva i slepa za ostatak sveta, u oblaku misli svojih se gubim. Golemi čemer u mengele mi steže grudi, o jadu se svome zabavila, kako da zaspem i da se više nikada ne probudim.

Poverljiva poruka

Jos jedna hladna noc, nad gradom vristi tisina a ti zarobljen u mojim mislima. I ako si nevidljiv osecam da si tu, stojis na oltaru mojih pustih zelja. Kroz etar pesmom zboris, moju dusu zednu sa izvora svojih stihova pojis. Pomalo na sebe sam besna sto te sve vise postajem svesna. Jos jedna hladna noc, nad gradom vristi tisina a ti zarobljen u mojim snovima. Donela te ova zima sa prvim pahuljama, da mi smrzle suze otapas poljubcima. I sve tako u krug, iz divnog sna budi me sumorno jutro,…

Adio ljubavi

K’o zla vezilja pokidacu konce, do poslednje niti sto me s tobom spaja. Adio ljubavi! Dosli smo do kraja. Pepelom cu sa zgarista ljubavi ove prekriti svaki tvoj trag, pa nek me nosi vrag ako te budem volela vise. Unisticu sve sto me iole na tebe seca, Adio! Dogorela je sveca nase ljubavi.

Oči govore

Cuti dragi nista ne govori, ne kvari mi ove trenutke srece, oci mi tvoje kazuju sve ono sto reci nikad nemogu i nece. U ocima ti vidim neizmernu ljubav, koja je samo meni upucena ne postoje reci kojima se opisati moze koliko sam dragi od tebe voljena. Zato cuti dragi nemoj nista da govoris u ocima ti jasno vidim koliko me volis.

Muška suza

Opraštajući se na peronu očima smo upijali jedno drugo, nadajući se da će nam još dugo dugo voljeni lik ostati u sećanju. Idok si me u zagrljaj stezao sve jače i jače iz oka ti krenu snažna muška suza, zagnjurio si uplakano lice u moju kosu i šapnuo: “Kad muškarac iskreno voli, nije ga stid da pred voljenom zaplače” U srce mi se urezala suza muška, iskrena dok god dišem sećaće me koliko sam volela i bila voljena.

Beleška

Kafu pijem palim cigaretu prvu,drugu…desetu, dalje vise i ne brojim. U glavi mi haos s’ mislima se borim. Svasta tu ima k’o na vasar: ljubavi,zudnje, tuge,boli… Kako da sasijem pesmu, k’o stari krojac da je skrojim, i u kom delu kroja da ustepam osecanja svoja? Gde da utkam ovaj plamen, sto se zudnjom zove? S’koje strane da usijem ovu silnu tugu, dali s preda il’pozadi? I gde suzu da izvezem, na reveru ili kragni? Haos u glavi opet cigaretu palim, vise ih ne brojim, S’mislima se borim kako da pesmu…

Idila teskobe

I ove ću noći da oćutim tišinu, sa zvezdama razmeniću misli, pred svetlost mesečevu razliću uspomene neka obasja svaki kutak mašte razuđene. Galeb će mi pod prozor odkreštati pesmu, o ljubavi nekoj davno izgubljenoj… Doliću srcu Ždrepčeve krvi tek da se smiri i sporije kuca, da ne kvari ovu ponoćnu idilu. A na pragu zore vrelim suzama skinuću okove i lance teskobe, neka se razlivaju u dahu svoje slobode.

Ledeno doba

Pećinom duše ledeno doba se razleže, sleđene suze kao stalaktiti presijavaju se u noći, tuga Vladarica ledene moći kao Snežna Kraljica mrazom grudi steže. A na samom dnu očajnoga srca plamičak Nade mrazu odoleva, i uporno o sreći sneva.

Setiš li se…

Setiš li se bar ponekada onoga leta koliko smo se voleli a ljubav krali, jedini svedok te ukradene ljubavi bio je jedan galeb stari, more nam beše svilena postelja, dok su naša tela strašću ponesena ljuljuškali nestašni vali. Setiš li se… bar ponekada kako smo se voleli na peščanoj plaži ispod najlepše palme sve do zore rane, moleći je da ne žuri da svane, da malo bar uspori zastane… ne bi li još jedan tren mali uživali u ljubavi koju smo krali, kao da smo u dubini duše oboje znali…

Uzavrela

Pod zvezdanim nebom Naga stojim Pred tobom Se pružaju Nabrekle mi grudi Međ’nogama mojim Raspamećen talas Od ujeda strasti Želja se budi Da svoje telo Sa mojim spojiš Postajem vatra U kojoj ćeš Da sagoriš Dok igraju nam tela Od strasti uzavrela U vazduhu lebdi Samo jedna želja… Da se trenutak Savršenog orgazma Zaledi… I traje večno…

Podatna noć

Noć prepuna neskrivene žudnje, mirisa… drhtaja, tela nam uzavrela… Omamljeni dahom strasti predajemo se slasti vrelih dodira, dok zvezdani orkestar tiho svira njišemo se u ritmu naših ubrzanih bila, a vetrovi htenja miluju nam razbludela tela dok se spajamo i tonemo u carstvo miline.