Neispisana lepota

Osećajuči miris njenog tela polako je lego na njenu sigurnost i potisnuo svoj strah prepuštajuči se lepoti skrivenih pogleda s kojim ga je milovala smeškajuči se tim svojim usnama zavodljivim koje ostadoše urezani na njegovim neispisanim papirima bele boje  

Nikome

Pustio sam krik i pustio ga da lebdi po lepljivom zraku a, on… ist kao krv s kojom ispisujem priču na belom papiru … bez slova … znakova da bi je završio gubim glas a, s rukom samo otpozdravljam gradu… ljudima… … Nikome  

Lažna… Luciferova lepotice

Lepota zatskrivena kao Luciferov osmeh iskrena, a ipak zlokobna devičanska, ali izgubljena rodjena iz rebra vezana s nekim jedno, a u suštini nijedno slobodna, ušla si u lažnoj igri slomljena za tren, pokazuješ se kroz suze razodjenula si svoju dušu kažeš: “Uzmi me… biću tvoja!!!„ dodir gori ruku kao vatra u bolu, polako umirem i čujem glas koji kaže: “Go i prazan, pogledaj se!!!„ stojiš sa strane i čutiš kao zmija svoje telo izvijaš po meni polako svoj otrov puštaš snage nemam a, osečaj da te gubim to imam tiho…

Sakrivena

skrivas se iza teških tamnih zavesa i s osmehom srećnog deteta pozivaš na igru-u kojoj se skrivaš da bih te našao u ćošku kako kroz suze prepričavaš svoju priču o ljubavi prenetoj na list papira razgolila si je odlaziš kroz gusto drveče od jakog vetra podivljali pretvaraš se u prah iskonski zatvaram oči da ne bi oslepio ti si… ti si jednostavno samo prevara koja si lagala da si istina da bi ljubav koju si veličala ostaviš samu izgubljenu bez reči        

Tačka

Na belom listu papira… tačka od nje polaze slova koja nešto najavljuju tačka na belom platnu od nje slika čarobna pred očima izlazi tačka koja mi pokazuje nepoznat put do krajne tačke na kojoj me ti dočekuješ od milijon tačaka sastavljena kao da ih je Sera sklopio u jednoj celini Vidim te… I ponovo se u jednoj tački pretvaraš

U tvojoj sobi

  Ušao sam krišom i lego na krevet koji je penetriranom snagom bio je topao i vlažan i… progutalo me udubljene strašću udubljeno Lebdim i kradem svaki tvoj dodir okolo utisnut osečam ga… pažljivo ostavio sam moj da bi me prepoznala primetio sam u tvojoj sobi dve siluete kako žive ljubav

Sasvim običan dan

Probija se zrak zavodljiv kroz tamne oblake koji udarom šaka po belom zidu počinje igru strasti i polako kao lukavi ljubavnik u zagrljaju uzima devojku naslikanu na zidu za tren… na licu joj zablještao mističan osmeh … probiо se zrak zavodljiv… I počео sasvim običan dan  

Tri ljubavi… i u njoj sam

Kroz zatvorenih prozora u sobi jaka munja najavila lepo i zdravo čeljade kojeg majka u svoja nedra grli i srećna dok mu govori pevuši “Ti si moja sreća„ kroz vrata tri stamena muškarca nasmejano ulaze i daruju malog lepotana a jedan od njih grlatim glasom u nevin plač čeljade prasnu “ Rodila si strastnog i jakog muškarca prva ljubav kao vulkanska lava kroz njega će proći i ostaće samo pepeo al proćiće vreme… srećan za druge za drugu a sam u sebi i za sebe tražiće ljubav„ drugi mudrac se…

Zagrlio sam ljubav… jako

Lak kao pero spustio sam se na tvoje grudi čvrste osetivši tvoju toplinu koja me je izgorela ostavila si ožiljak vidljiv slušao otkucaje tvoga srca koje u taktu ratnog doboša najavljivalo dolazak tvoje vojske jaka ljubavna pešadija osvojila je moju ljubav na lep i tih način pogledom tvojih očiju dodirom mekih ruku i predao sam se… da bih zagrlio ljubav…jako

Na prodaji osmeh lažan

Imala je božanstveno isčašeno lice puno ljubaznosti lažne neiskrenih osečaja Ispunjeno s odvratnim osmehom na lepom ženskom licu na kome bi pozavideo i sam Lucifer ono što bezobrazno je nazivala ljubav prodavala je kao jeftinu robu ponuđenoj po bezobrazno niskoj ceni kupili bi je samo bezdušni trgovci i postala bi njihovo vlasništvo prodajuči je u bescenje da bi zadovoljili niske strasti gospodama s licima prekrivenim „ljubaznim“ maskama video sam je… s pravim groznim osmehom bačena na pločnik kako moli prodati svoju ljubav lažnu

Tuga

Tuga za suncem koje zalazi tuga za vetrom koji nemiluje tuga za cvećem koje vene tuga za pticom koja odlazi tuga za oblacima koji nevreme spremaju tuga za kišom koja milosti nema tuga za snegom koji nestaje tuga za travom koja presušila je tuga za bližnjim koji nas zuvjek napušta tuga za ljubav koja neljubi više tuga koja ne prolzi tuga koja boli i neumire

Сета болка…

Сета болка се збрала во една грутка која стои како Сизифов камен… верувај, со мојава сила ја туркам… паѓа но, повторно стои онаму од каде тргна среќна сум, а тажна и загубена како Ана Каренина силна, а кршлива како сува гранка повредена… до сржта на моето битисување… љубовта дишам од секоја пора на кожава моја а воздух немам убавина во очи од солзи немам среќа во нив во огледало не гледам љубов имам… а, што или поточно каде е љубовта? мојава душа ја чуствувам како соба без врата само провев…

Naslikao sam je rečima

Na belom listu od papira kao na slikarskom platnu počeo sam prosipati reči s kojim sam je naslikao bez da mi ruka zatreperi beli papir naslikao sam mislima s lepim rečima rađajući savršenost koja me ispunjava ljubeči me zapečatio sam reči istine potpisujuči ljubav moju