Zvijezde

    Reci mi mjeseče, da li znaš dok snen i sjajan nebom lutaš, gdje su ti sestre? Gdje su zvijezde? Zašto i one s tobom ne jezde?   Fale mi one. Fali mi sjaj… Svitanje bez njih ne znači kraj ni tamnoj noći, ni prošlom danu. Ostavlja priču neispričanu…   Fali mi svjetlo. Fali mi sreća… Pod zvijezdama radost uvijek je veća! Ali i tuga, kada nisu gore, preplavi srce k’o plavo more.   U njem’ se davim i hvatam zraka, i pokušavam da budem jaka. Da čuvam nadu…

To je život

Sve je to život, radost i tuga, bol i sreća … Prolaze dani … Uz zrčak sunca i dobrog druga, borba i strepnja povezani. Nekom će blago, kule do oblaka, nekom će trošna koliba stara, al’ čista ljubav i sreća svaka platit’ se ne mogu, tih nema para. Srećan budi sa onim što imaš jer sutra, možda, ni tog’ neće biti, iskren budi kad ljubav primaš čestito živi i nećeš lice kriti. Pruži ruku kad je teško drugom, možda te ista sudbina čeka. Jer danas živiš sa srećom il’ tugom…

Jedino tu živim, ne životarim

Odavde potiče krv mojih vena i neki, možda, gledat će me preko jer njihovi su snovi negde daleko a moji su saz’dani od ovog kamena. Nije moje tamo gde se pogled gubi… Možda bi mi pružili život k’o u bajci al’ kako u oči da pogledam majci, što kraj mene živog, moju sliku ljubi. Ja želim ovde svoje bolje sutra sve svoje snove tu bi da proživim, uz zalazak sunca životu se divim i da ovde sviću moja srećna jutra.

Hercegovina

Negde u daljini pogled mi se gubi gde krš kameniti plavetnilo ljubi, tamo gde ptice poje i u smiraj dana kad sunce klone od teških rana.   Samo misli znaju dokle pogled mi stiže. Dok nošene vetrom idu, osećam da su mi bliže taj krš, kamen, brdovite stene te ljudske duše uz nemoć pribijene.   Nošene povetarcem, misli mi tamo lete lakim krilom dirnuše u oči pune sete. Pogled se smuti, jasnoće nema više … U oku se pretvori u kap rose il’ kiše …