Breme

Tmurno nebo iznad glave mi se svilo, dok me tiho škrope lake kapi rose, a ja gledam laste nebom što odlaze, ko da pesmom svojom dušu mi odnose. Nedelja je. Praznik. Ljudi, čini mi se, mnogo srećniji od mene, dršću od radosti i nade skrivene. Deca što ih majke za ručice vode, okicama sjajnim putem mašte hode, u srcima gajeć` životvorno seme, dok ga jednom, nesvesno, ne proguta vreme. A onda iz magle, iz stoletnog taja, dolazi tuga, ko gošća nezvana. Ona nosi ime dvaju bolnih seni – žene belih…