КРИТИЧАР ИЗ РЕДА МАЊИНЕ

КРИТИЧАР ИЗ РЕДА МАЊИНЕ (врста која изумире) Ја нисам “критикоменте” из булументе, да љуто добацим, па да ме маса скрије, кад увучем врат. Нисам ни онај из сорте за одстрел, што нишани у самострел. Нисам ни политичар, нит’ поштени тат. Ја сам ти, брате, брат. Да л’ Пера, ил’ Ђура, Сима ил’ Лаза, и да л’ ми те родила мајка, ил’ тетка, ил’ нека тамо жена, тек, шта је то битно, ако ми је душа искрена, њушка умивена, ћуба осољена, а фризура ко фризура (па и она!) – у ред…

БОЛ

БОЛ На тамној страни Месеца од мене се скрио, где светло мркли пресеца, дом је вечни свио. Сјајем се каткад огласи, би да ме поздрави, па се опет тај загаси, док луч ме приздрави. Душа слеђена остане, срце туга стегне, скупи се, јадно, застане… Онда се све слегне, стихне, не прелива више. Тек – зазива тише… 14. новембар 2010. Мирјана Маринковић