POLUVREME

Prevelika je žega. Želim da imam škrge. Nisam videla more 4 godine, a još pamtim sve faze mirisa lavande. Utakmica je dosadna. Ne volim fudbal više. Preveliki je put, od želje do uspeha. Ne znam kako da ga pretrčim. Sprema se kiša, i nećka se nebo. Ja sam od sebe mokra. Preveliki je dan, kad u njemu nema ni obaveza ni mudrosti. Telefon stalno zvoni, ljudi me pitaju šta radim, a ja zaista ništa ne radim. Gledam prvenstvo, jer znam da tamo negde iste slike vidiš i ti.

TAUTOLOGIJA

Da nisi pesnik, tukao bi se po kafanama, pijan grebao pevačicu dok joj zavlačiš kintu u deholte, balio po kariranom stoljnjaku, režao uz pesmu iz tvoga kraja, gasio cigare po dlanu. Ovako samo piješ. Da nisi pesnik, cvileo bi u zoru na pločniku, kanio kavgu, kanio život, pljunuo lutalicu, i vrištao sva ta ženska imena. Ovako samo grebeš papir svojim ljutnjama. Da nisi pesnik, bio bi pijanac. Ovako si umetnik. Da nisi pesnik, ne bih bila ni ja.

A TI VIORIŠ

  Volim te dok rastre trava, sneg kopni, i miriše kukurek. Volim te dok oblak se nadvija, dok pada mrak, kad talasa sve. Volim te i kad nemaš kuda, ucveljen sav od sveta oko tebe. Dok grebe te sistem, i moć te jede, i tražiš pravo da odsanjaš svoje. Volim te dok oluja vitla, dok drvo se povija ispred zgrade moje. Volim da te volim, u vremenu svakom, dok dušu guliš, i bacaš je na ruke moje.

Teža

Ako me ne nađeš jednom, mora da si me dugo pronalazio. Kad, kad, zastao na pogrešnom mestu, zurio sasvim dugo i izgubio trag. Ako me ne nađeš jednom, nemoj misliti da nisam čekala. Jesam, a ti si živeo, i to me je umorilo. Ako me ne nađeš jednom, ne traži na drugom mestu, tamo sam se utoplila i prestala da lutam. Ako me nađeš pak,  bio bi to jedan sasvim savršen dan.

A POSTERIORI

Ja nisam znala o tome da pišem, samo sam osećala. Onda je došla zima, te godine nije bilo snega. Sve nijanse sive su se iskazale. Pupoljak je jedan na vrh smokve, prkos udario. I gledala sam ga. Bili mi ga je žao. Znala sam da dolazi mraz, da latica neće biti. Znala sam da dolazi mraz, i to ne možeš da sprečiš. Znala sam da ne možeš da ga izoluješ, da moram da pustim, i samo gledam kako priroda surovo odbacuje lepotu koja se nije ispoljila.

28

Reko je da sam zrela. Ja sam se smejala. Nisam ti ja odrasla na suncu s kokosom u rukama. Moja je zemlja grcala tačno od mog rođenja. I pevali su nam borbene pesme umesto uspavanke. Reko mi je da sam zrela. Ja sam se smejala. Nisam ti ja puno sveta videla, Al ono od svetine što sam zagledala ko dete, naučilo me da prepoznam dzukca. Rekao mi je da sam zrela. Ja sam se smejala. Ja znam da biti dobar nije isto iz nemoći, kao i iz ideala. Rekoa mi…

ON

Sad već, volim te jednom mesečno samo. Tad mi utrobu izvrćeš, i mislim o našim rodjendanima koje nikad ne čestitamo na vreme, mnoge stvari smo radili u nevreme, i kasnili smo za trenutak uvek. Sad već, imaš najlepšu bebu na svetu, ti si mu birao ime po nekom svecu, ja se u te stvari baš ne razumem, ko što nikad nisam razumela zašto baš ti, i zašto baš ne ja. Sad već si postao neko, tamo gde ne niče ništa, i pišeš svoje ime na papirima gde stoje brojevi zakona…

Ti

Za ruke te vučem, da igramo život, a ti bi sve drugačije. Za ruku te vučem, da gledamo nebo, a ti žmuriš najstrašnije. Ja ruke ti ljubim, a ti ih guraš u vodu, jer ja ti mazno za vratom dišem, i ko zna koju pesmu pišem

Š

Ja hodila sam šumama raspuštene kose, I padele su pred moje noge bose i zveri i ptice i trnje se klanjalo. I svakakve sam potoke preskakala. Ja trčala sam s vetrom u korak, saplitao me, pobedjivala sam, i kušala sam plod gorak. Ja gledala sam u oblake plave, sive, bele… kako sunce napušta goru, i poput pene rasplinjavala se po moru. So me je pekla, Al nisam poklekla. Ušla sam u vrtlog, misleći da vidim zrak. Samleo me je. Bio je utorak. Lakše je bilo sa zverima.