ostaje…

Za taj osećaj pogled i dodir prozirne strasti koja se topi Purpurni poljubac ukusa liandera Mrak, koji ostaje kad oči sklopim Za to telo za kojim žudim Miris rascvetalih promrzlih ruža Samo je ostala tišina i srce zgužvano kao spužva Za san koji gledam u potaji oka priča je stala i čuje se glas na jarbolu ushićenja zamrlih čuda jos uvek nada viori kao spas

lutanje

Odlaze vozovi moje mladosti… nose ih lelujave šine u zaborav Maše otpravnik crvenom kapom dok gledam kako kasnim za srećom koji minut Pada kiša, peron je pust Na sveže obrisanom podu, ostaju blatnjavi tragovi tuge Lagano prilazi. Pita me za upaljač Slomljene emocije se skrivaju njenog pogleda Iz stničnog bara, teturajući se, izlazi ego moli me da mu platim pivo Zaboravljene želje utrčavaju s koferom u ruci Prati ih sumnja govoreći: “Već je otišao, zašto smo dolazili!!!” Jedan pokisli golub , sklanja se od Novembra -Obaveštenje! -Putnički voz, na relaciji…

Tudja zver

Ti imaš pogled sličan njenom U kosu upleten vetar i maglu Mazim ti lice, smeješ mi se Iz tvoga osmeha ja crpim snagu U tvome hodu je senka noći Moj korak samo nosi probleme Nemam snage da ti kažem da bežiš U tebi nalazim tragove njene Ne nisam vredan tog bolnog krika Ti ne čuješ da zovem njeno ime Dok tvoji nokti mi paraju kožu NJen dah na vratu progoni me Stegni me, mnogo boli me znaj Na početku već vidim kraj Oprosti mi, ja te ne volim K’o pas…

Iz ocaja

Koliko koraka samo u noći, odzvoni pustim ulicama, kao nada za vapaj nečijoj samoći. Neko žuri, a neko ne bi ni da dodje jer u suštini nejjednostavnije pobeći Najgora je ravnodušnost. ona su ustvari damari koji gamižu uz kičmu. Ako stavim masku pred svetom, da li će moj bol pomisliti da je u pitanju neko drugi i konačno me napustiti? Stavite rešetke u moju glavu, i ja ću se svaki put sam vratiti u kavez od snova, jer su mi krila sputana, a cilim od mašte su pojeli moljci tišine…