Nedostaje mi leto

Rođen sam u jedno davno zimsko praskozorje Svi moji usponi i porazi; žalosti neprežaljene Stale bi u jednu jesen, davnu jesen, mogu i u ovu… Ali samo se jednog leta sećam rado Davno beše to slatko leto Ispod kruške karamanke, uz betonsku ogradu Na gomili kamenja umesto klupica Zujalo je veliko raskrsnično svetlo Upoznah svoju prvu i nikad prežaljenu ljubav Crnokosu sa paž frizuricom, jektičavu, nepokorivu   A preko puta, u kući jednog ludaka, upoznah Poa Zabranjivao je meni, a i svojim sinovima Da naglas čitamo “Gavrana”; bio je ubeđen…

Plave jabuke

Jabukama sam plavim hranio oči letnje, pospane začarana devica u krošnji besmrtnoj poslednji je brod isplovio – Zbogom! njena tanka ruka mi maše Zbogom! – Zauvek, zauvek – Zbogom!   Sreli smo se na nepreglednim poljima belog maka naslađivali se medom; plakali pod pelenom minuti prolazili kao godine danas, godine kao minuti polja maka zaparložena, uvela više nismo mladi – umiremo kad sam ti poslednji put video lice osmehivalo je poslednje zbogom voleo sam te – priznajem svaki atom tvog bića obožavao sam bezuslovno tvoju oskrnavljenu dušu tvoju osakaćenu utrobu…

Ništa

Ja nemam ništa Spusti mi u smežureni dlan obol nade Na putu za istočni Eden Gde prosjaka je nas bezbroj Nas, čije si vrtove opustošio Udeli mi malo od plodova Koje tako rasipnički drugima deliš Da i ja okusim tren spokoja zemaljskog Skini mi s pleća grehe očeva Duša je mojima već veliko nasamarena Sažali se nad mojim telom Ono će tebi neminovno pripasti Daj mu oduška od krvi, mesa Trulež koja trpi težu samo tebi znane tajne Daj mi nešto da nemam ništa Da te jednom nekim uzdarjem obradujem…

Vučji mesec

Wolf Moon (Including Zoanthropic Paranoia) Type O Negative Dvadeset osmog dana Prokrvariće ona opet Pomoću vučjih načina Ublažićemo bola teret   Nesveta vodica Krvožednost nezasita Srebrnih kuršuma udaraca Rumena su blagovest presveta   Vreme je njenog meseca U vazduhu gvožđa parfem Raspukla srž korodira, puca Ženo, ja ću da te nađem   Hej kurjačka luno Dođi, omađijaj i mene   Nemoj prosuti ni kap draga Daj da poljubim uklete ti pute U ustima mi tečnost bridi blaga Ostaće li ukus jeleje te lekovite?   Čuvaj se Šuma noćnih Čuvaj se…

Ruka

Bezvredne su milenijumske biste kameni velovi usnulih boginja naspram samo jednog njenog žilenog nabora.   Brojim dane prošle, buduće ožiljke rana, slatko obožavanje bez razloga, bez pogovora.   Blaženi mi snovi posle biča u brlogu gde skapavam, iščekujem njen glas da me opet dozove.   Gledam kako mi prilazi odozgo iz hramova visina nezasito božanstvo Arurine lože.   Ruglu mome ona se ćudljivo divi surovost prirode njoj je zabavna štiklasti ukrasi stopala od moje su kože.   Hladan pogled: vrelo moje naslade svoju nakaznost pred njom ne krijem to savršeno…

Povodac

Podigni me od zemlje povlači i popuštaj kao dete zmaja.   Postavi me pored sebe kao lampu komad nameštaja.   Izvedi me u šetnju među ljude da me ismeva puk.   Radosno cvilim rep da imam sreću pokazao bih.   Ruka iz koje jedem ravnodušno me mazi još hladnije bije.   Iako sam poslušan veliko sam grešan tvoja greška nije.   Znam gde mi je mesto pored tvojih nogu, člankova predmete mog obožavanja.

Ogrlica

Dokona tišina, blagotvorna tami spokoj duši; anđeli dremaju čekaju poslednji zvezdani san. Sami smo, ljubavi sami, neuhvatljivi pred hajkom dosade. Zavucimo se ispod pokrivača jedno drugom ispod kože pomilujmo srž puti. Krišom te gledam dok me ljubiš opijena zanosom ti si najlepša. Pucketa sonata tvojih jagodica note mi urezuješ na grudima umirem od slatkosti tog meda. Volim te jer me boliš nagrada za sva moja milovanja nikada me nemoj osloboditi. Napij me svojim otrovom da oživim zahvaljujem ti se uz dubok naklon moja vlasnice; moje blago.

Sumorna nedelja*

  Nedelja bi sumorna Kad te čekah draga. Sa buketom belih cvetova, Uz poj molitava, kod crkvenoga praga.   A to jutro nedeljno beše San kao da se snije. Bez tebe u nepovrat odoše Kočije tuge moje cvileće.   I otad nedelje, uvek su mi iste: Jad mi je hleb, Suze su mi piće.   Prokle’ da su nedelje!   Ove nedelje poslednje Ti, draga, hajde za mnom. Slušaćeš sveštenika pojanje; Kovčeg, odar, pokrov nada mnom Sitan vez cvetova belih, tebe čekaće.   Putujem pod drvećem rascvetalim Putovanje poslednje moje.…

Sutra

Sutra, željni smo te Sutra Okupana blagodet lepog sunca Željni smo te, željni Sutra Danas – već prošlo A sutra? Ah! Sutra Prelepa majska jutra Beli hor zrakova Stapaju se u tišini Preko grozdova žednih Litra Preko zeleno magličastih bregova Prošlih već u rđavom lišću Sutra Podrhtava tlo od podzemnih gromova Bespokojna plava vatra Gasi se, vene, nestaje Nedostižno, nedostižno Sutra Dužni smo ti svoju kaplju bola Sutra Dužni smo ti edenske snove Sutra Isijavaš iz stene kao Mitra Stalni je strah od onog što donosiš Sutra Sve čega se…

Carpe diem

Dobro jutro ti želim, prijatelju I dobro, i loše, odjednom Neusiljno višeglasje ptica Iz šume prvih snova, prvih ljudi Začinje se ono u čemu ćeš užuvati Zauvek; prošla je noć, zauvek U novembru setićeš se aprila Zaboravićeš zore i jutra, besana Avgustovske sumrake uvila je noć Pod svoje zvezdane zaborave I tada si umalo zaplakao Pred razmahnutom prazninom A onda su ti umrle tri bliske osobe Nedugo zatim, sanjao si šest kovčega Mrtvačkih, oivičenih lažljivim mesingom Jednom si sanjao svoj odraz u ogledalu Tvoja najstrašnija noćna mora Video si sebe…

Volim te crveno

Crveno, crveno volim te krvavo Iz rasekline grgoće uzdah Rezak bol – heroinski udar Preko atlantika ime mi je cutter Ovde – psihijatrijski slučaj.   Crveno, crveno Volim te neizmerno Učenik sam čuvenog bastiljca Krvlju je platio ljubav Istim sokom ju je i opevao Bol u jedinstveni liker destilovao.   Crveno, crveno Volim te zgrušano Opomena da se može i dublje Želja ako se hoće dalje Topla kupka i sečivo Ovo neizdrživo je izlečivo.   Crveno, crveno Volim te slepljeno Oko modrih rana zračiš Kroz snove purpurne lebdiš Kroz vene…

Majka Zima

Izlapelo leto svira lautom prošlih dana zarđali predeo odiše zaboravom nebom prolaze sive veštičije kočije u smrti zatečene žile strepe nadvija se kraj beskraj praznih visina odzvanja kap po kap hodnicima uglančanim grimizom tutnje prve ledene bujice.   Preko jastuka cvili zvuk zategnutih struna noćomorne harpije napajaju se utrobom snova iz zaborava carstva nedostižnog željan sam tišine, po prvi put volim ovaj predeo oslikan bronzanim zvucima zvona u drhtavoj daljini crne se okovi haljine im se lelulaju kapama izduženim mašu obešeno zlato razapinje krst stresa karnevalsko blato i smeje se…

Rekvijem za Evu

  Kroz tamu te slušam u mnogim danima, Ko da Smrt lagodna beše, moja draga, Nežno je prizivah bdenjem mnogih rima, Da nečujni moj dah odnese bez traga; Bilo bi predivno da smrt sada kušam, Da me uzme k sebi sred ponoćnog časa, Dok ti se kroz glas što budi pesma mila,             Izliva sada i duša! Više ne bih čuo pesmu tvoga glasa, Rekvijem divni, jer zemlja bi me skrila. Džon Kits – Oda slavuju   I Overture Voljom Meseca i u dimu beskraja ja slavim Izdišući tvoje stihove…

Potkožna praznina

Osetio sam Ukus neba u kišnoj noći Uživam sav U tom neprijateljstvu Neba i Zemlje I neprestano brojim Lica; nespokojne supruge; ostavljene duše Sećam se Ljubavi, te najveće strahote usuda I bojim se Zagrljaja, pogleda, dodira Grabim drčno Trule ostatke vremena – plodove smrti Gradim Nedosanjane kule od peska Hteo sam da sve bude I ništa nije i ništa biti neće Posvuda njena bezvredna raskoš Neshvatljivi odsjaj ledenih stropova Zabranjena svetlost Treba biti velikodušan prema Svetu Quinta essentia Rađa privide, zavodi, ulepšava Ružno Zbog toga Stvarnost tugije Miler je tvrdio…

Polje

užasa i lepote istačkana praznina svemira besna grimasa i hladno darivanje iz smežurenih ruku semena.   iz pupećih grudi prskaju srca opne ludila dobuju besno umesto otkucaja čuje se čekić varniči meso.   more se talasa kao ludo polje pljušte glave mrtvih ludaka groznim trzajima mimo volje počinju da niču svi kao jedan crveni cvetovi crvena buka, vrisci iznad tame crnog polja ispod mesta gde se gnezde anđeli zajedljivi osmeh dalekog horizonta tamo još dalje ponoćna neman kezi zube proždire sebe proždire svet izmučen i hladan svakim zalogajem izliva zvečeće…

Balada o dželatu

1. Nisam ja onaj što ubija Niti si ti onaj koji mre To samo ponoć kazaljke savija Da večno jutro donese što pre   Suze – uzalud – lije tvoja stara majka Kletve kojima me proklinje i kune Lepršavo zvuče kao kakva bajka – Moja neprolazna ponoć, tvoje lice Lune…   Znam! sve što je mlado plaši se smrti Tog varljivog kraja, te zore crvene Samo hrabro! ne otimaj se; ne vrišti Smrt je prirode gluvoneme   Ono što te je stavilo u moje ruke Da te oslobodim greha svakog…

Lela

1 Noć ti si, Lela. Devojčence izgubljeno u šumi. Ti si starinska priča – nedokučiva.   Uspavanka ti si, Lela; ona koja nežno drži teške noćničke zastore pripijenim, pritajenim stiskom sna.   Nadam se da me čekaš, tamo – Sam, doći ću sigurno.   U mraku, orijentiri (i zamke) nevidljivi su. – Tvoje amajlije za sreću, ja neću. Ali nadam se da me čekaš na svom tepihu izatkanog od zvezda.   Noć, ti si Lela. Ti si sve ono što mi pokušavamo videti.   Lela, ti si izazov!   U…

Polarna lisica

Obrisi te magnovenjske noći, oslikane rukom nekog zaboravljenog atavističkog božanstva uništenja, noć koju sada priziva sećanje poput neke čarobnjačke mantre budi u meni želju, strastvenu želju, da je opljačkam od zaborava i nemilosrdnog vremena, ili makar ono što je ostalo: talog. Bila je topla zimska noć oskrnavljena snegom koji padao tiho uz povremene daške vetra. Hodao sam ni sam ne znam odakle i kuda, sa turobnim osećajem ispraznosti, sličan onom koji sam imao pri prvom iščitavanju Procesa. Mislim da sam išao “Ulicom Mrtvih ideja” koja je izlazila na “Aveniju Beksinskog”.…

Disonance

V Ničeov Zaratustra kod sudije za prekršaje odzvanja prekor rulje limenim zidovima Novog Jerusalima Optuženi neka ustane! Vaše ime i prezime, putniče? Zaratustra Datum rođenja? rođen sam u godini Belog tigra, iznad zvezde jeonitske (sudija svom pomoćniku) Šta kaže Veliki Um? pomoćnik: Vaša visosti, u pitanju je nemoguća stvar sudija: Nemoguća… ama, ko je ovaj beskućnik? pomoćnik: Um kaže da je to izmišljena  ličnost jednog drevnog zgubidana i budale sa Zemlje po imenu Niče ovaj pred vama je glavni junak sada izgubljenog pisanja Tako je govorio Zaratustra ali postoji jedan…

Sama među huljama

Ne znam zašto… Ali, eto, još se sećam: Imala je kožu Nežno mekanu, vlažnu Poput mlade mahovine Severu okrenuta uvek Tajnama ušuškana Omeđena zlatnim ogradama: Pristup dozvoljen samo huljama.   I da I ovoga se sećam: Plahovitog vihora, preplanulog Sa njenih kukova Sa tih glatkih peščanih dina Kao odron Sjuri se u mene lavina Prekri i ovo malo Mene A resto od ničega-Mene Rasturi, ubi, i okameni Čini mi se, zauvek.   Crne, abonosovske oči – I tu prestaju sećanja I tu nestade sve… Poslednji lepet senke Preko malih, punačkih…

Prestupnik

Pognute glave lunjam šumom mračnom odavno. Grbonja sam pravi mršavi, mrki, podli. Svoju olinjalu telesinu tiho provlačim izmedu starih napaćenih stabala belogorice u potrazi za pacovima i lešinom. Svakodnevnice sitne užasno me bole. Dan se ovde razlikuje od noći po zelenom mraku po mojoj sramotnoj samoći.   Bez staza i puteva sa tamnog tla kad pobegne noć dan sviće suncem kroz vilinske kapi ja onda svoje sapi sakrijem u rupi. U mirišljavi i prohladni sumrak sve do u duboku ponoć kad se šuštavi svod napuni duhovima što podrikuju i krv…

Katarina

Kad sam te prvi put video Katarina I ovo je jedina i prava istina Stajao sam na ivici Sivog mosta Dok je na istoku nešto svitalo Nejasno Nebo beše junsko – mislim Jedan mali trenutak nepažnje Tvoje Tvoja silueta, udovi, lice Odgovor na sve moje molitve Nagrada za sva moja odricanja Ti si bila Katarina   Odbijanja prva teško su mi pala I pitao sam se – nije da nisam Katarina Da li si ti ona prava Ona jedina   Ta reč; u reči Ime Tvoje Zaziva sećanja Najlepša Katarina,…

Disonance

VII gavran je moj sudija, moj proročki spis: jevanđelje u utrobi broda koji je prevozio opijum i migrante video sam svoj odraz u ispupčenju posrebrene kašike ta crna kontura je moj sudija, moj neumorni životni pratilac tihi trnci kičmom kao klavirski akordi penju se naviše steže me neka nevidljiva sila, neki fantastični lanac otrljavam teške graške znoja: lepljivo podsećanje na dane neponovljive sreće, kad je sve podsećalo na letenje i tada sam se borio istim ovim mišićima, bespotrebno neumorno grabeći ka najvišim vrhovima slika moje oči su gledale talasanje mesa,…